Vesti 2019

Kvir studije

Od 6. marta na Filozofskom fakultetu u Beogradu, u učionici 308 na trećem spratu do 22. maja 2020. godine, svakog petka od 18.15h, održavaće se predavanja i diskusije u oblasti kvir teorije.

Bavićemo se seksualnoću koja odstupa od normativa, raznovrsnim rodnim ulogama i izrazima, transpolnim osobama i interseks stanjima, feminizmom, psihoanalizom, religijom i drugim kvir temeama.

P R O G R A M :

UVOD U KVIR TEORIJU

1. Jelisaveta Blagojević "Kvir teorija i poststrukturalizam: Džudit Batler i performativnost roda"
2. Ivan Milenković "Mišel Fuko: genealogija kao dekonstrukcija prirodnosti"
3. Asja Lazarević "Ženski maskulinitet: Pretnja ili omaž muškom maskulinitetu – O limitima denaturalizacije roda"
4. Slobodan Marković "Istorija evroameričke muškosti između unisonosti i postmoderne polimorfnosti"
5. Nađa Bobičić "Feminizam, kvir i ljevica: savezništva"
6. Andrej Cvetić "Digitalna pornografija i NoFap Movement ili zbog čega se odričemo seksa?"

ISTOPOLNOST U PSIHOANALIZI

7. Dušan Maljković "Homoseksualnost, Eros i Tanatos: jedno čitanje predavanja 'Čovečji seksualni život' Sigmunda Frojda (1915)"
8. Nina Krajnik "Homo-analizanti: homoseksualnost u psihoanalizi od Frojda do Lakana"
KVIR I RELIGIJA
9. Miloš Jovanović "Moralistička osuda homoseksualnosti u pravoslavlju"
10. Stefan Šparavalo "Neheteroseksualnost i necisrodnost u jevrejskim svetim knjigama"

S DRUGE STRANE DVOPOLNOSTI

11. Predrag Šarčević "Klinička kultura i ’sistem pola/roda’; Društvena istorija medicinskih interpretacija interseks stanja"
12. Nada Sekulić "Treći pol u prehispanskim kulturama Amerike"

 

Izlaganja su otvorena za javnost. Molimo vas da ušešće prijavite na mail [email protected] kako biste dobili detaljne najave predavanja, kao i informacije o izlagačima i izlagačicama.

Prolećni semestar kvir studija organizuje Da Se Zna! (www.dasezna.lgbt). Program podržava Regionalna kancelarija Fondacije "Hajnirh Bel" u Beogradu.

Lažna vest o Prajdu u Leskovcu

Povodom lažne objave na društvenim mrežama da će se danas u Leskovcu održati Parada ponosa, Beograd Prajd izražava duboku zabrinutost zbog povišene homofobije u društvu koja se u poslednje vreme intenzivirala i prerasla u otvorenu mržnju i fizičko nasilje. Podsećamo da ovo nije prvi put da se na društvenim mrežama šire lažne vesti i koriste za raspirivanje homofobije. I tokom prošle godine  širile su se lažne objave da će se Prajd održati u gradovima u kojima nikada nije bio ni planiran. 

Izražavamo osudu današnjeg napada na novinara JuGmedie i pozivamo policiju i tužilaštvo da hitno procesuiraju izvršioce ovog napada. Takođe, oštro osuđujemo izjavu člana Dveri u Leskovcu Slavoljuba Milenkovića koji je podržao napadače na novinara i istog novinara homofobično uvredio. 

Današnja slika iz Leskovca primer je duboko ukorenjene homofobije u našem društvu koja se za kratko vreme pretvori u otvoren fizički sukob. Solidarno stojimo sa pripadnicima i pripadnicama LGBT+ zajednice u svakom mestu u Srbiji i nastavićemo borbu za jednakost članova zajednice ma gde oni živeli.

Jedanaesti napad na Prajd info centar – nema odgovornih

Prostorije Prajd info centra u Beogradu sinoć su ponovo napadnute. Jedanaesti put od otvaranja. Napad se dogodio kada je grupa maskiranih napadača šutirala izlog i vrata, što je dovelo do lomljenja brave i inventara. 

Beograd Prajd izražava zabrinutost povodom eskalacije nasilja prema prostorijama Beograd Prajda. Za prethodnih deset napada na Prajd info centar, nikada niko nije odgovarao. Centar se nalazi u centralnoj beogradskoj ulici.

LGBT+ zajednica je izložena ne samo diskriminaciji, već i nasilju koje najčešće prolazi bez zakonskih posledica po učinioce. 

Pojedinci koji su percipirani kao LGBT+ osobe često su obeshrabreni da prijave nasilje i diskriminaciju koju trpe upravo zbog nedostatka reakcije zvaničnika, kao i čestih slučajeva sekundarne viktimizacije, gde su izloženi dodatnim neprijatnostima od strane pripadnika javnih organa.

Pozivamo na odgovornost institucije da učionice identifikuju i da postupaju u skladu sa zakonom. 
Beograd Prajd

ULICA TE TUŽI, ULICA TI SUDI

Srđan Šveljo

Piše: Tamara Skrozza

Izvor: www.optimist.rs

Ako se ovako nastavi, suđenja za pedofiliju odigravaće se na ulicama, gde će razbesneli ljudi odlučivati aklamacijom, jednim kolektivnim „na smrt, na smrt, na smrt“, dok će mediji i zvanično preuzeti ulogu istražitelja i tužilaca. U situacijama u kojima su za pedofiliju osumnjičeni gej muškarci – lako je zamisliti i javna pogubljenja, na kojima „pravednici“ otelotvoruju božanski gnev i uklanjaju one koji navodno prljaju njihov bezgrešni svet. Onome ko ne veruje u takvu budućnost, dovoljno je da prostudira slučaj Gorana Jevtića, modnog kreatora Darka Kostića i najnoviji u tom nizu – Srđana Švelja. 

DOKAŽI DA NISI! 

Stilista Srđan Šveljo uhapšen je pod sumnjom da je pedofil i da je „seksualno zloupotrebljavao i uznemiravao“ maloletne dečake koji su mu bili modeli. Da je Srbija normalna država kao što nije, ova rečenica ne bi mogla da se pojavi u medijima. Pre svega, u normalnim državama poštuje se pravo na pretpostavku nevinosti – što je ovde u startu prekršeno, pre svega u policiji i tužilaštvu (iz kojih ne mogu da „procure“, a kamoli da javno budu objavljeni podaci o identitetu osumnjičenih lica), a potom u medijima (koji, čak i ako imaju podatak o identitetu, ne bi smeli da ga objavljuju).

Ovakvu rečenicu mogli bismo da pročitamo samo ukoliko bi za pedofiliju bili osumnjičeni najviši državni funkcioneri – predsednik, premijer, ministri, ili osoba koja je plaćena i zadužena da brine o maloletnicima. Samo imena takvih ljudi mogla bi da opravdaju ono što se zove „javni interes“, a što je ultimativna vrednost zbog koje je u medijima ponekada dozvoljeno prekoračiti crvenu liniju ljudskih prava. 

U slučaju Srđana Švelja nije tako: on je građanin ove države koji niti je plaćen da brine o maloletnicima, niti obavlja visoku državnu funkciju. Ukoliko je osumnjičen za pedofiliju, on ima pravo da, uz adekvatnu pravnu pomoć i poštovanje drugih ljudskih prava, u miru (i bez medijske hajke, takoreći anonimno) dočeka kraj istražnog postupka. Sve ovo postoji u Ustavu, zakonima, kodeksima i različitim pravilnicima, ne zato što bi državni sistem ili mediji želeli da budu blagonakloni prema osumnjičenima za pedofiliju, ne zato što je odobravaju ili žele da promovišu – već jednostavno zato što su takva pravila koja važe vekovima, praktično od trenutka kada su ljudi izašli iz pećina i postali koliko-toliko civilizovani. 

Od tog pravila se tokom istorije odustajalo nekoliko puta – u vreme spaljivanja veštica, u vreme inkvizicije, različitih revolucija, itd. – ali svi znamo kako se ta priča završila. Stradali su mnogi nevini ljudi, ljudi koji su se nekom zamerili pa im ovi „namestili igru“, ljudi koji su se slučajno našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, ljudi koji su bili žrtve predrasuda i sopstvene „različitosti“. 

U slučaju o kojem je ovde reče, istraga je još u toku, ali čitava država već zna ne samo ime osumnjičenog (pa ga ovde pominjemo i mi), već i navodne detalje istrage – kako je Šveljo i šta navodno radio s dečacima, šta je navodno govorio i kako se prema njima navodno ponašao... Taj „materijal“, medijski propraćen Šveljinim fotografijama s društvenih mreža koje se stavljaju u „adekvatan“ kontekst, najviše liči na ulični linč. Jedino što ga od toga razlikuje, jeste da se Šveljo fizički nalazi na sigurnom, pa razbesnela javnost nema metu za kamenovanje.   

„IDEMO DALJE“

U ovoj priči pojavljuje se i jedan dodatni, zlokobni momenat, koji ranije nismo imali – kako u priči o gej pedofiliji, tako i o bilo kojoj drugoj formi seksualnog nasilja. Igor Jurić, čija je ćerka brutalno ubijena i koji je u poslednjih nekoliko godina vrlo aktivan u oblasti zaštite dece od različitih predatora, zapravo je najavio ovo hapšenje. 

Nekoliko dana pre nego što će na kioscima biti otvorena sudnica za Srđana Švelja, Jurić je rekao da na javnoj sceni ima više uticajnih ljudi koji zlostavljaju decu. On je pritom naveo da njegova fondacija „Tijana Jurić“ poseduje saznanja i dokaze o orgijama koje se dešavaju uz učešće dece od 12 do 15 godina, ali da je neophodno da svedoci progovore. 

Istog trenutka kada je Šveljo uhapšen, Jurić je trijumfalno saopštio da je bio u pravu kada nije otkrio imena navodnih pedofila, jer da je uradio drugačije „večeras ne bismo imali uhapšenog prvog pedofila“. Nastavio je Jurić da je ovo „tek početak“ i da „idemo dalje“. 

Niko nikada ne može da ospori da je Igor Jurić čovek koji je preživeo nešto što niko nikome ne bi poželeo, nešto nezamislivo, što se ne može preboleti i zaboraviti, najveću moguću tragediju. Niko mu takođe ne može osporiti doprinos na polju ponašanja policije prilikom nestanka dece ili bezbednosti dece na internetu, kao ni činjenicu da je u više navrata prošao pravi tabloidni linč. 

Međutim, od trenutka kada je usvojena inicijativa njegove fondacije o izmeni Krivičnog zakonika kojom se počiniocima najtežih krivičnih dela (ubistava dece) određuje doživotna kazna zatvora bez pomilovanja, i kada je vlast tom predlogu zgodno dodala još par stavki koje garantuju doživotnu robiju za još neka krivična dela – postavilo se pitanje kolika je zapravo njegova moć. Kakav je Jurićev položaj u institucijama i da li je moguće da jedan „običan“ građanin, civilno i za istražni posao neobučeno lice, postane najpriznatiji ekspert za istrage? Na osnovu čijih i kakvih ovlašćenja Jurić, npr. otvara hajku na sudiju Miodraga Majića čija mu se presuda ne dopada? Ili, u ovom slučaju, s kojim pravom nekažnjeno skriva podatke o krivičnom delu (jer ih je imao, kako i sam kaže)? Koji je, dakle, odnos Igora Jurića i istražnih organa – da li oni slušaju njega, ili on prenosi ono što mu oni kažu? 

Oba scenarija su podjednako tragična za osnovne demokratske principe u ovoj državi, oba podjednako poništavaju bazična ljudska prava – a sve pod firmom borbe za bezbednost dece, teme na koju su po prirodi stvari svi osetljivi i koja garantovano dotiče svakog od nas. 

ME TOO, SRPSKA IZVEDBA 

Ovaj slučaj, baš kao i slučajevi Jevtića i Darka Kostića, pokazali su da je čoveku, posebno ako je gej, dovoljno da se nekom zameri – i da nepovratno ode u propast. Jevtić je pravosnažno osuđen, proces protiv Kostića još traje, a istraga o slučaju Srđana Švelja tek je otvorena. Međutim, način na koji su ti slučajevi predstavljeni javnosti, bezočno kršenje svih mogućih medijskih kodeksa, pa i zakonskih procedura (o čemu je Optimist opširno pisao), doprineli su utisku da je proces protiv Jevtića jednostavno montiran, a da se Kostiću i Švelji sprema ista stvar.

U međuvremenu, međutim, čitava stvar se obogaćuje detaljima koji ove unapred osuđene ljude stavlja u dodatno neprijatnu poziciju: dok je Jevtić sve vreme procesa bio razvlačen u medijima, ali ipak udaljen od javnosti, Kostić se u medijima redovno prikazuje kao oronuo, zapušten ili čak drogiran čovek, a Švelju je u fokus doveo Igor Jurić. Naravno, neće oni zbog toga biti osuđeni, ali svakako imaju imidž „nepoželjnih“. S jedne strane, ko će verovati obeznanjenom Kostiću? S druge, ko će verovati nekome u koga je prst upro čovek s kojim zbog njegove tragedije saoseća veći deo Srbije?

Posebnu dimenziju ove priče čini nešto što je postalo već uobičajena praksa ovdašnjih istražnih i pravosudnih organa: „curenje“ informacija u medije. Ova godina počela je ne sa curenjem, već sa armagedonskim izlivanjem podataka iz istrage o otmici i zlostavljanju maloletne M.K, i evo nastavlja se sa curenjem iz istrage o Srđanu Švelji.

Pre svega, podaci iz istrage NE SMEJU da cure. Sve dok se ne utvrdi kontekst, istinitost i prava slika onoga što se u određenom slučaju dogodilo – tu mediji i javnost nemaju šta da traže. Izuzetak su, naravno, slučajevi koji se tiču bezbednosti države, kada institucije imaju čak i obavezu da obaveštavaju građane s nečim što je istraga utvrdila, a što bi moglo da utiče i na njih i njihove živote. Ovde, međutim, to nije slučaj – dok se ne utvrdi da li je Šveljo zaista zlostavljao mladiće, dok se ne utvrdi kontekst fotografija koja je snimao, dok se sve ne potvrdi ili opovrgne u pravosnažnoj presudi, to je stvar koja NE POSTOJI. 

Nije ovde reč o bolećivosti prema navodnim pedofilima, već o činjenici da ono što se tek istražuje ne mora uopšte da bude istina. Ako na kraju bude utvrđeno da Šveljo nije skidao dečake, da ih nije drogirao, da s njim nisu imali oralni seks, o čemu su mediji detaljno izvestili, šta će biti s tim čovekom? Kako će se „oprati“? Kako će s tim teretom živeti? Ko će mu ikada više verovati? 

On na kraju može biti i kriv, ali da se za sve ove podatke istovremeno utvrdi da naprosto nisu tačni – što se već događalo u sličnim istragama, tj. medijskom izveštavanju o njima.

Neizbežna je ovde još jedna dimenzija: loše skrivana homofobija koja se u slučajevima poput Jevtićevog, Kostićevog ili ovog aktuelno, naprosto izlije s novinskih stranica. Mediji prave drastične etičke omaške i kada su u pitanju slučajevi heteroseksualnog seksualnog zlostavljanja, ali je pedofilija u gej zajednici za njih posebno sočna tema. 

Iako tabloidi na dnevnom nivou izveštavaju o pedofiliji, nikada u tim pričama nije bilo toliko grafičkih detalja kao u situacijama gde su osumnjičeni gej muškarci. Tek u tim slučajevima obavešteni smo bukvalno o svemu – ko je koga, gde, kako tačno i kako sve seksualno zlostavljao. U izveštajima o zlostavljanju koje je navodno počinio Srđan Šveljo – stvar je dodatno obogaćena fotografijama momaka koji su stali pred njegovu kameru, da bi se od besa zapenjenom auditorijumu dalo još malo „goriva“. Isto tako bilo je i u slučajevima Gorana Jevtića i Darka Kostića, gde javnost nije bila uskraćena ni za jedan jedini detalj.

Čak i u toj oblasti, dakle, podignuta je letvica diskriminacije i netrpeljivosti prema LGBT zajednici i pedofilija među njima dobila dimenziju sasvim drugačiju od „obične“ pedofilije. 

Kad se tome doda već uobičajeno kršenje prava na pretpostavku nevinosti, curenje podataka iz istrage, kršenje prava na privatnost, obaveza zaštite identiteta i dostojanstva žrtve, činjenica da je nadležnost nekih institucija jednostavno prešla u ruke nekih pojedinaca… dolazimo na početak ove storije i na mogućnost da nam se u bližoj budućnosti sudbina zaista određuje na ulici, da postanemo onaj distonični Gilead i da samo sačekamo kada će i neko upreti prstom i na nas.

Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta

Dana 27.1.2020. obeležava se 75 godina od oslobođenja nacističkog koncentracionog logora Aušvic-Birkenau. Ovaj dan se obeležava i kao Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta. 

Svaki zarobljenik u logoru imao je broj, dok je slovo bila oznaka za nacionalnost. Svi zarobljenici svrstavani su u šest kategorija: politički zatvorenik, Jehovini svedoci, iseljenici, raseljeni, socijalisti, kriminalci i homoseksualci. Prema SS merilima, život Jevreja je vredeo najmanje, zbog čega su mučeni najgorim metodama, izgladnjivani, izloženi ekstremnom radu i hladnoćama dok ne bi bili ubijani u gasnim komorama. 

Čuveni paragraf 175 nemačkog krivičnog zakona tretirao je homoseksualne odnose između dva muškarca kao krivično delo. Zakon je postojao od 1871. do 1994. godine i više puta je menjan. Nacisti su ovaj paragraf dodatno pooštrili, sa prekršaja podigli na krivično delo homoseksualno ponašanje i podigli maksimalnu kaznu zatvora za homoseksualne odnose sa šest meseci na pet godina. Za “teže oblike” ovog krivičnog dela predviđali su zatvor i do 10 godina. 

Simbol koji su u nacističkim koncentracionim kampovima nosili homoseksualni i biseksualni muškarci, kao i transrodne žene bio je ružičasti trougao. Lezbejke, biseksualne žene i transrodni muškarci nisu bili sistematski odvođeni u pritvor, a oni koji jesu, označavani su crnim trouglom i klasifikovani kao “asocijalni”. Precizan broj onih kojima je bio dodeljen ružičasti trougao nije moguće znati, a autor knjige Ružičasti Trougao daje grubu procenu onih koji su od 1933. do 1944. bili osuđeni za homoseksualnost na između 50.000 i 63.000. 

Evropski sud za ljudska prava: Odbijanje pokretanja istrage zbog homofobičnih komentara na internetu je diskriminacija

Pijus Beizaras i Mangirdas Levickas su istopolni par iz Litvanije. Decembra 2014. godine Beizaras je na svom fejsbuk profilu postavio fotografiju njihovog zajedničkog poljupca. Usledile su stotine komentara mržnje, pozivanja na njihovo “kastriranje”, “ubijanje”, “istrebljenje”… Obratili su se nevladinoj organizaciji čiji su članovi za pomoć u zahtevu za pokretanje postupka pred nadležnim organima za govor mržnje koji su doživeli. Tužilac je odlučio da ne pokrene predistražni postupak, a u skladu sa praksom Vrhovnog suda Litvanije u ovim slučajevima,  obrazlažući to da su autori komentara mržnje samo “iskazivali svoje mišljenje” i da, iako su “neetički”, takvi komentari nisu osnov za krivično gonjenje. Domaći sudovi su 2015. podržali ovakav stav tužioca i u svojim presudama naveli da se istopolni par namerno ponašao ekscentrično i provokativno i da je fotografiju trebalo samo da podele sa svojim “open-minded” pratiocima na fejsbuku, s obzirom da fejsbuk ima opciju podešavanja ko može da vidi objavu.

U predstavci podnetoj Evropskom sudu za ljudska prava, podnosioci predstavke su tvrdili da su diskriminisani na osnovu seksualne orijentacije, zbog odbijanja nadležnih organa da pokrenu predistražni postupak zbog komentara mržnje na internetu(Član 14. Evropske konvencije o ljudskim pravima – Zabrana diskriminacije). Tvrde i da im je ovim odbijanjem povređeno pravo na obeštećenje što predstavlja kršenje člana 13. Konvencije – Pravo na delotvorni pravni lek. 

U odnosu na članove 14 i 8 Konvencije, Evropski sud za ljudska prava utvrdio je da su komentari na fejsbuku uticali na psihološko blagostanje i dostojanstvo podnosilaca predstavke. Vlada Litvanije je u svojim podnescima priznala da su komentari bili uvredljivi i vulgarni. Ipak, Vlada je negirala da odbijajuće odluke domaćih organa imaju veze sa seksualnom orijentacijom podnosilaca predstavke, već da nije bilo osnova za krivično gonjenje. S druge strane, Sud je utvrdio nedvosmislenu vezu odbijanja pokretanja istrage sa seksualnom orijentacijom podnosilaca predstavke naročito zbog pozivanja domaćih organa na “tradicionalne porodične vrednosti” i “ekscentričnost” istopolnog para. Zbog svega ovoga Evropski sud za ljudska prava utvrdio je da je došlo do kršenja članova 14 i 8 Konvencije – Zabrana diskriminacije i Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života. Takođe, Sud je utvrdio i da je došlo do povrede člana 13. Konvencije – Pravo na delotvorni pravni lek, zbog nepostojanja efikasnog pravnog leka u vezi sa žalbama na diskriminaciju. 

Konačno, Evropski sud za ljudska prava je presudio da država Litvanija svakom podnosiocu predstavke plati 5.000 evra na ime naknade nematerijalne štete i 5.000 evra na ime troškova i izdataka. 

Beograd Prajd smatra da je ovakva presuda Evropskog suda za ljudska prava važna, jer predstavlja međunarodni standard kome bi sve države članice Saveta Evrope, među kojima je i Srbija, morale da teže. Svaki onlajn komentar koji sadrži govor mržnje zbog nečije seksualne orijentacije ili rodnog identiteta, mora biti pravno sankcionisan. 

Presuda Suda u Hrvatskoj ohrabruje istopolne parove u regionu

Ivo Šegota i Mladen Kožić iz Zagreba od 2017. godine žele da postanu hranitelji. Posle dve i po godine pravne borbe, Upravni sud im je to omogućio. 

Oni su se 2017. godine prijavili Centru za socijalni rad u Zagrebu sa zahtevom da u dom prime dete, odnosno decu. Centar koji potpada pod nadležnost Ministarstva demografije, obitelji, mladih i socijalne politike, odbio je njihov zahtev, zbog čega su se žalili Upravnom sudu, koji je sada poništio sva dosadašnja rešenja.

Advokatica Sanja Bezbradica Jelavić, koja zastupa Šegotu i Kožića, rekla je za “Jutarnji” da je odluka suda  konačna i obavezujuća i da na nju nije moguće uložiti žalbu.

„Pisano obrazloženje još nije stiglo, no, kako je rečeno tokom objave, sud je prihvatio našu argumentaciju iz tužbe, utemeljenu na hrvatskim propisima i Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, te je naložio nadležnima donošenje nove odluke u skladu s presudom”. „Verujemo da će nadležni poštovati sudsku odluku", kaže ona.

Za sada nema reakcija nadležnih, ali u roku od 60 dana ministarstvo mora da donese novu odluku, ovog puta utemeljenu na domaćem i međunarodnom zakonodavstvu.

Beograd Prajd pozdravlja ovakvu presudu Upravnog suda Hrvatske. Podsećamo da su sve države članice Saveta Evrope, među kojima je i Srbija, dužne da urede pravni status istopolnih parova. Ta obaveza proističe iz presude Evropskog suda za ljudska prava iz 2015. “Oliari and others v. Italy”. Prema tumačenju ESLJP-a, nepostojanje pravne regulative koja će urediti život osoba istog pola, predstavlja kršenje člana 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima – “Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života”. 

Izvor: Jutarnji.hr, Beograd Prajd Press tim

LGBTI prava su ljudska prava – Međunarodni dan ljudskih prava

Generalna skupština Ujedinjenih nacija proglasila je 10. decembar  za Dan ljudskih prava  1950. godine kako bi skrenula pažnju „naroda sveta“ na dve godine ranije potpisnu Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, kao prvi sveobuhvatni instrument zaštite ljudskih prava. Deklaracija  po prvi put u istoriji čovečanstava proklamuje zajedničke standarde ljudskih prava koje treba da postignu svi narodi i sve nacije sveta,  „Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima“ određuje prvi član deklaracije. Nije bila pravno obavezujuća već više deo međunarodnog običajnog prava sve do Međunarodne konferencije UN o ljudskim pravima 1968. godine kada je odlučeno da deklaracija predstavlja obavezu za sve članice međunarodne zajednice. Predstavlja osnov za sve dalje donete pravno obavezujuće sporazume UN o ljudskim pravima pre svih za dva značajna međunarodna Pakta o građanskim i političkim pravima i  o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima.

 

Prema istraživanju Beogradskog centra za ljudska prava objavljenog 9. decembra 2019. godine, na pitanje "Da li se po vašem mišljenju pripadnicima LGBTI zajednice u našoj zemlji krše ljudska prava" 55% ispitnih reklo je NE, 23% DA, a 22% Ne zna. S druge strane, na pitanje "Da li u Srbiji postoji diskriminacija gej osoba" , 44% ispitanih reklo je DA, 39% NE, a 17% Ne zna.

 

I ove 2019. godine LGBTI zajednica u Srbiji dočekuje Međunarodni dan ljudskih prava bez dva važna zakona koja se tiču ostvarivanja osnovnih ljudskih prava – Zakona o registrovanim istopolnim partnerstvima i Zakona o rodnom identitetu. 

 

Srećan nam Međunarodni dan ljudskih prava!

 

Beograd Prajd 

INTERVJU: Profesor Branislav Boričić

Tokom ovogodišnjeg Prajda dobili smo brojne poruke podrške kampanji “Ne odričem se” od dekana Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu profesora Branislava Boričića. Press tim Beograd Prajda odlučio je da poseti Ekonomski fakultet, sastane se sa profesorom Boričićem i zahvali mu na ohrabrujućim porukama koje nam je uputio. Tom prilikom smo odlučili i da uradimo intervju sa profesorom o važnim pitanjima koja se tiču LGBT+ zajednice u Srbiji. Tekst intervjua objavljujemo u nastavku: 

Poštovani profesore, pre svega, hvala vam na svim porukama podrške koje ste nam uputili tokom ovogodišnjeg Prajda. Intervju bismo počeli pitanjem o vašem statusu na fejsbuku od 15. septembra ove godine, na sam dan Prajda. Tada ste javno napisali da se vi kao učitelj ne odričete svojih studenata bez obzira na njihovu seksualnu orijentaciju, nacionalnu ili versku pripadnost. Kakve su bile reakcije vaših kolega i studenata na taj status?

Moji studenti otvoreno komuniciraju sa mnom i kritički se odnose prema mojim statusima, a ja vidim razvijanje kritičkog duha kod njih kao svoj važan zadatak. Status je apsolutno pozitivno prihvaćen, što se potvrdilo i kasnije u razgovorima sa kolegama nastavnicima i studentima. Želim da sa svojim đacima pomognem u skidanju vela tabua sa raznih tema u društvu, jer nije dobro ako postoje zabranjene teme. Upravo je to razlog tako teškog položaja LGBT+ zajednice u mnogim krajevima sveta, jer je to uvek nekakav tabu. Pre Prajda sam o ovoj temi razgovarao sa svojom porodicom i prijateljima kako bih i njih na neki tačin testirao. Zato je Prajd tako važan, jer tih dana se otvara ta tabu tema u široj zajednici. Neki iznose konzervativne stavove, neki iz godine u godinu menjaju svoje stavove, i to je proces. Zato su i meni ti dani značajni kada razmenjujem stavove sa svojom okolinom, i uvek su vidljive pozitivne evolutivne promene. 

Jedna od aktuelnih tema u moderno vreme je sloboda govora i granice te slobode, naročito na internetu. Nažalost, uvek tokom Prajda se negativni komentari uvećevaju. To nisu komentari koji su argumentovani, dobronamerni, konstruktivni itd. već čist govor mržnje i pretnje. Koje su po vama granice slobode govora na internetu?

Iskustvo nas je naučilo da se u klasifikaciji komentara, vrlo često pojavljuju komentari koji se mogu svrstati u govor mržnje. Društvo sporo i nejasno percipira pojedine komentare kao govor mržnje. Svoje studente učim dokle se prostire njihova sloboda – ne možeš graditi svoju slobodu na neslobodi nekog drugog. No, ljudi lako prelaze ovu granicu. Pretnje i govor mržnje nikako ne spadaju u korpus slobode govora.

Šta mislite o odnosu akademske zajednice prema Prajdu? Svedoci smo ćutanja profesora i nastavnika kada je ova tema u pitanju. Koji je razlog tome?

Lično mislim da je većina ljudi iz akademske zajednice isključivo posvećena nauci i da su apsolutno izolovani od društvenih zbivanja. Posebno naučnici iz oblasti prirodnih, fundamentalnih nauka. Oni nemaju dodirnih tačaka sa brojnim društvenim pitanjima. Verovatno i ne registruju da je bio neki događaj poput Prajda, recimo. Nije jasno ni definisan institucionalni prostor za delovanje akademske zajednice. Postoji tradicionalni stav da u akademskoj zajednici nema politike, a ova pitanja se često svode na dnevnu politiku. Treba alarmirati akademsku zajednicu po svim važnim društvenim pitanjima. Više je, verovatno, koristi ako vas podrže glumci, pevači, nego neki naučnik kojeg šira javnost i ne zna. Naučnici koji su u nastavi, ipak, imaju svoju drugačiju specifičnu ulogu i težinu. Mene je, na primer, podstakao ovogodišnji slogan Prajda – „Ne odričem se“. Počev od odnosa roditelj-dete, brzo sam napravio paralelu svog profesionalnog statusa učitelja prema svojim đacima. Razmišljao sam koliko bi bilo važno da me, na primer, na Prajdu vide moji studenti, da ih zagrlim, da im kažem kako ih razumem i kako uvek mogu računati na moje razumevanje i podršku. Sve su to važne stvari za LGBT zajednicu, kojih ostatak društva najčešće nije ni svestan.

Nažalost, imamo i negativne primere. Dekan Pravnog fakulteta u Novom Sadu osuđen je za govor mržnje prema LGBT+ populaciji. Kako je moguće da njegovim kolegama to nije smetalo da ga izaberu na mesto dekana i kako im danas ne smeta da dekan njihovog fakulteta bude osuđeni homofob? Kakva se poruka time šalje budućim sudijama, tužiocima, advokatima?

Meni je to u ravni sa lekarom koji ima svetu obavezu da svakome pomogne, svakog pregleda, leči. Tako učitelj ima svetu obavezu da svakog đaka prihvati i prenese mu znanje, ali i da mu se nađe u svakoj nevolji. U učionici diskriminacija po bilo kom osnovu je apsolutno nedopustiva, kao, naravno, i van učionice. 

Da pređemo na opšta pitanja koja se tiču položaja LGBT+ zajednice. Kako ocenjujete položaj zajednice danas? Ako pogledamo Prajd, od 2001. i tzv. “Krvavog Prajda” do danas, slika je bitno drugačija. Šta je po vama uticalo na to da više ne gledamo slike nasilja na Prajdu? 

Mislim da je napavljan ogroman napredak. Ali, ponekad se pitam i da li je ta podrška društva iskrena, stvarna. Ta podrška i napredak moraju da izviru iz nas samih, a ne od nekog sa strane. Mnogi problemi sa kojima se suočava LGBT zajednica generalno još uvek nisu rešeni. Možemo recimo postaviti pitanje: Da li je položaj LGBT populacije u Antičkoj Grčkoj bio bolji od položaja iste te populacije u današnjoj Grčkoj? Tada se razvijao duh tolerancije, poštovanja različitosti, a onda dođu neke ideologije, neke dogme koje potpuno sruše građevinu koja je građena stotinama godina i posle je još teže izgraditi ponovo tu građevinu. Sistem obrazovanja kod nas je danas mnogo lošiji nego pre pola veka. 

Često se taj konzervativizam i homofobija koja postoji u našim balkanskim narodima pravda našim mentalitetom. Da li je to opravdano?

To je greška. Ako se sve plasira kao mentalitet, to onda znači da se ništa ne može promeniti. Moj stav je da su ti konzervativni i homofobični stavovi nešto što je ipak podložno promenama, nešto u šta treba uložiti truda. Treba stvoriti politički ambijent da se ti problemi rešavaju. U svim delovima društva – od škole do porodice. Ovde je više pitanje kada neka tema u našem društvu prestaje da bude tabu tema. Tada se otvara i prostor za razgovor o toj temi. U vreme dok sam ja odrastao  stepen ljudskih prava bio je na mnogo višem nivou nego danas. U to vreme su recimo žene mnogo više podržavane da učestvuju u odlučivanju, da rukovode… Obrazovanje je bilo mnogo kvalitetnije, i dostupno svima, a nije ni bilo lažnih diploma… I to je sve u korelaciji – razumevanje problema manjina, problema u društvu. Uvek se lakše rešavaju problemi ukoliko ih bolje razumete. A razumećete ih bolje, ako imate bolje obrazovanje i šire poglede. Seksualnost je na Balkanu oduvek bio tabu. Pitanje je samo koliko smo mi kao društva spremni da o tome razgovaramo. Da ima što manje zabranjenih tema. 

Mi smo na prošlogodišnjem Prajdu imali dreg kraljicu obučenu u narodnu nošnju. Nažalost, ona je zbog toga doživela linč u medijima. Bilo je mnogo negativnih komentara čija je osnova bila da je nošenje narodne nošnje na Prajdu skrnavljenje tradicionalnih i verskih običaja. Kako to komentarišete?

To je taj paradoks. Tradicija daje značajan doprinos konzervativizmu koji postoji i koji ne dozvoljava širenje vidika. To su kao “svetinje” i zapravo dokaz koliko je društvo učaureno. Čitajući još pre 30 godina delo jednog grčkog književnika s početka XX veka, naišao sam na opis njegovog prvog seksualnog iskustva koje se odigralo u oltaru jedne crkve sa profesorkom engleskog jezika koja je starija od njega. I eto dva “problema” – seksualni odnos u oltaru crkve, i to što je njegova partnerka starija od njega. Crkva je tada zabranila dela ovog književnika. Ovo je kao taj primer kao sa narodnom nošnjom na Prajdu – nošnja je svetinja i u to ne sme da se dira. Mislim da je to dobar način za razbijanje predrasuda. 

Pred kraj bismo vas pitali, kako je bilo biti LGBT osoba u periodu vašeg studiranja i odrastanja. Da li ste imali prijatelje koji su ispoljavali svoj seksualni identitet bez straha? Koliko se o tome pričalo? 

I tada je naravno bilo negativnih komentara, ali nije bilo govora mržnje. Društvo je bilo tolerantnije prema onima koji su bili drugačiji. Čak smo imali i percepciju o nekoj njihovoj posebnosti kao nečemu što je prednost našeg društva. Možda je to specifično bilo za moj krug prijatelja. Mi smo imali prijatelje, parove, dva momka ili dve devojke sa kojima smo delili prostor i vreme, išli zajedno na letovanje, posećivali se po kućama… Mislim da su 1990-e godine unazadile ceo sistem vrednosti koji smo imali, zajedno sa obrazovnim sistemom koji je tada počeo da se urušava. 

Za kraj, šta biste poručili studentima koji su pripadnici LGBT+ zajednice, a koji se još nisu ohrabrili da budu to što jesu i da ponosno ispoljavaju svoju seksualnu orijentaciju?

Lično ću im se uvek naći ukoliko neko od njih ima bilo kakav problem, oseti neku vrstu diskriminacije… Iako sam profesor matematike, koristim svaki minut digresije na času da  svoje studente isprovociram oko tema koje su zabranjene, koje su provokativne. Želim da ih time ohrabrim. Mnogi posle toga dođu kod mene da razgovaraju o temama koje nisu matematičke. Mislim da je i to posao nas koji smo u nastavi. Meni je bilo jako teško kada sam u nekoliko prilika razgovarao sa prijateljima moje dece o nerazumevanju njihovih roditelja za njihove probleme. Ti problemi još uvek traju, njihovi roditelji još uvek nisu uspeli bar u četiri oka da kažu svojoj deci – „Ne odričem te se“. Za mene je sve to veoma bolno. I bio mi je znak da u Srbiji živi još mnogo ljudi koji imaju tako uske poglede na svet, život. Zato se trudimo da sa svojim kolegama uredimo prvo svoje dvorište, školu, fakultet, da budu kvalitetni i uzor po svim segmentima, da se neguje tolerancija, kao i kritičko mišljenje koje se mora uvek prihvatiti sa visokim pragom tolerancije. 

Razgovor vodio: Bojan Lazić

Photo: Ana Milić