Author - Nemanja Stijak

Poruka državi da mora da stane u odbranu branitelja i braniteljki ljudskih prava u Srbiji

Da su aktivisti za ljudska prava izloženi konstantnim vređanjima, pretnjama, neretko i fizičkim napadima, nije novost u Srbiji. Rad na odbrani manjinskih prava se omalovažava kako od strane predstavnika vlasti, tako i od desničara i tzv. “patriota”. Na meti su svi oni koji zadiru u teme o kojima naše društvo još uvek nije spremno da govori – ratni zločini, položaj manjinskih zajednica u Srbiji, sistemska diskriminacija ugroženih grupa… 

Ovog puta, na udaru se našla aktivistkinja Sofija Todorović, komšinica Mona Đuraja, vlasnika pekare “Roma” u Borči. Sofija je hrabro stala uz svog komšiju albanske nacionalnosti, kojeg su, samo zato što je Albanac, napala grupa desničara i huligana. Oni su se u aprilu ove godine okupili ispred pekare “Roma”, skandirali navijačke i huliganske pesme, vređali Mona Đuraja i pretili njemu i  njegovoj porodici da treba da odu iz Srbije. Policija na ovakvo ponašanje nije reagovala, već je mirno stajala i posmatrala huligansko ponašanje. 

Sofija je jasno stala uz svog komšiju Đuru i usprotivila se linču prema njemu, koji je samo zato što je Albanac, trpeo uvrede i pretnje. Ona nije dozvolila da mala grupa polupijanih “patriota” pokuša da prikaže da svi stanovnici Borče misle kao oni. Štaviše, većina Borčana je u prolazu komentarisala da im nije jasno zašto vređaju njihovog komšiju, kojeg od mila zovu Đura, kad on već godinama posluje u Borči i poznat je po svojoj humanosti prema siromašnoj deci kojoj redovno daje besplatan obrok u Borči. 

Zbog svog angažmana u zaštiti svog komšije, Sofija je postala meta opasnih uvreda i pretnji koje je počela da dobija preko društvenih mreža. Te pretnje i uvrede traju do danas, jer Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal, koje je dužno da postupa po prijavama koje im je Sofijala slala, nije reagovalo ni u jednom slučaju. Dobijala je pretnje smrću, uvrede, nazivana je “izdajnicom srpskog naroda”, “šiptarskom plaćenicom”… Tražila je da država reaguje i sankcioniše one koji joj prete i zbog kojih se oseća nebezbedno. Ipak, ni policija ni VTK nisu reagovali. 

Zbog takvog odnosa nadležnih institucija prema njoj, odlučila je da se obrati Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. ESLJP-u je podnet zahtev za usvajanje privremene mere zbog ugroženosti prava na život Sofije Todorović, nečovečnog i ponižavajućeg postupanja i povrede prava na poštovanje njenog privatnog i porodičnog života. ESLJP je dopisom od 28. juna 2019. godine tražio od Vlade Srbije dodatna razjašnjenja, posebno u delu koji se odnosi na procenu nivoa rizika Sofijine bezbednosti u kontekstu pretnji koje su joj upućene, kao i uslove pod kojima osobe koje su izložene pretnjama na društvenim mrežama mogu dobiti policijsku zaštitu. Vladi Srbije je naloženo da dostavi i sve dokumente policije, službe bezbednosti i tužilaštva koji se odnose na Sofijin slučaj, kao i odluke po pritužbama i zahtevima koje je ona uputila državnim vlastima. 

Ovakav stav Evropskog suda za ljudska prava poruka je vlastima da su pretnje i fizički napadi na branitelje i braniteljke ljudskih prava u Srbiji nedopustive za jedno demokratstvo evropsko društvo kakvo želimo da budemo. Aktivisti za ljudska prava se u Srbiji suočavaju sa opasnim pretnjama i uvredama i pod takvim pritiskom neodustaju u svom cilju, a to je Srbija koja je mesto za svakog bez obzira na nacionalnost, veru, boju kože, poreklo, seksualnu orijentaciju, rodni identitet…

Autor: Bojan Lazić

Bojan je aktivista Beograd Prajda i Inicijative mladih za ljudska prava. Sfere interesovanja su mu ljudska prava, regionalna saradnja, demokratizacija društva i institucija, tranziciona pravda i još mnogo toga. Najviše voli da putuje po regionu, pa su mu omiljeni gradovi Sarajevo i Priština. Voli da čita, piše, bloguje i javno iznosi svoje, često, ne tako popularne stavove. Životni moto mu je poruka Zorana Đinđića - "Radi ono što smatraš da je ispravno, a ne ono što će većina da podrži". 

Pridruži se akciji solidarnosti sa Instanbul prajdom

Parada ponosa u Istanbulu je petu godinu zaredom zabranjena, a na mirno okupljanje 30. juna nadomak Trga Taksim policija je odgovorila preteranom upotrebom sile, ispaljivanjem gumenih metaka i suzavcem.

U nameri da izrazimo solidarnost sa našim saborcima/kinjama iz Turske, pozivamo vas da tokom 2. i 3. jula u periodu od 12h do 20h dodjete do Prajd Info Centra i ostavite svoju poruku za turske vlasti, koje ćemo mi kasnije dostaviti Ambasadi Turske.

Ovakvo postupanje prema LGBT+ zajednici je svakodnevica u Erdoganovoj Turskoj.

Trans zajednica u Turskoj je u posebno lošem položaju, a u 2018. godini je zabeleženo najmanje četiri slučaja ubistva trans žena.

LGBT+ aktivisti iz Turske su bili uz našu lokalnu zajednicu onda kada je Beograd Prajd bio rizičan i zabranjivan. Sada je trenutak da mi solidarno stanemo uz njih u borbi za pravo na slobodno okupljanje i dostojanstven život svih LGBT+ osoba u Turskoj.

Naša Borka

Nema previše intelektualaca/ki u Srbiji koji toliko dugo, beskompromisno i jasno podržavaju LGBT+ zajednicu u Srbiji. U tom malom sazvežđu, Borka je uvek bila zvezda. Biti drugačije seksualne orijentacije ili rodnog identiteta, za nju nikada nije bilo pitanje, ali uskraćivanje ljudskih prava ili diskriminacija zbog seksualnosti ili nekog drugog ličnog svojstva ju je uvek činilo tužnom. Uvek bi me srela i predstavila neku novu ideju ili ideju koja je njoj predstavljena. Smišljali bi kako da je realizujemo, ali je i pored njene volje da stavi na raspolaganje sve resurse Centra za kulturnu dekontaminaciju, problem bio u donatorima, predstavnicima vlasti ili naprosto društvu koje nikada nije želelo one koji su drugačiji. Imao sam utisak da sa brojem godina raste njena želja da što više toga uradi i doprinese.

Borka je bila neko na koga ste uvek mogili da računate. To se mnogo puta pokazalo tokom decenije organizovanja Beograd Prajda. Uvek kada je bilo teško, mogli smo računati na Borku i CZKD. Izložba „Ecce Homo“ i sve što se dešavalo oko nje, dobro je poznato javnosti. Za Borku nije bilo dileme da postavi izložbu zbog koje su nam stizale pretnje, iako je u Centru već bila postavljena druga izložba. Njen govor solidarnosti na otvaranju izložbe te večeri je na sreću sačuvan i juče je nekoliko puta prikazan na nekim TV stanicama. Iz tih par minuta se vidi koliko nije mogla da shvati drugačiji tretman ljudskih bića zbog njihovog identiteta, ličnih svojstava ili mišljenja i koliko je sloboda izražavanja za nju bila osnova svega.

Od Borke smo svi mogli naučiti da reči nisu dovoljne i da uvek postoji nešto što možete uraditi. Uvek je znala da od onih resursa kojima raspolaže pomogne koliko može, a ostatak nadomesti velikom dozom kreativnosti. „Sve možemo da smislimo, ali onog tehničara dole moramo da platimo“ – govorila je. Bila je žena sa jasnim principima, uvek spremna da pomogne LGBT+ zajednici i da nam ustupi CZKD za Nedelju ponosa uvek kada bi nam to zatrebalo. Bila je nesebična i zbog toga će uvek ostati naša. 

Naša Borka.

Autor: Goran Miletić

“Svako društvo u kome je postignut napredak u poštovanju ljudskih prava LGBT+ osoba moralo je da prođe kroz dugotrajan i bolan proces povećanja vidljivosti ove zajednice. Srbija u tome nije nikakav izuzetak. Nasilje i diskriminacija neće prestati tako što ćutimo u četiri zida” .  

Pola veka Stounvola – kako smo odlučili da postanemo ponosni?

LGBT+ osobe postoje od kad je sveta i veka. O tome najpre svedoče književnost i umetnost. Čak i teologija – budući da su istopolni odnosi opisani u više svetih knjiga gotovo svih većih svetskih religija današnjice. Neke svete knjige, poput Talmuda, svedoče o postojanju interseks ljudi i rodno varijantnih osoba.

Homoerotičnost antičke Helade, indijske hidžre, bardaš kod starih Maja, samurajska emotivna i seksualna privrženost starijih i iskusnijih samuraja prema novopečenim borcima, poznatija kao nanšoku… Otvorite pred sobom atlas sveta i žmureći dodirnite bilo koju tačku – koju god da ste zemlju tom prilikom zahvatili, zasigurno postoje spisi o LGBT+ osobama iz određenog perioda istorije.

To ni prekaljeni homofobi i transfobi neće nikad osporiti.

Ali, LGBT+ pokret je ipak dosta, dosta mlađi. Toliko mlad da mu nema čak ni sto godina, ako za rođenje LGBT+ pokreta uzmemo preteče, odnosno Društvo za ljudska prava Henrija Gerbera, prve gej organizacije osnovane 1924. godine u SAD. Nije zgoreg ovom prilikom pomenuti i Hiršfildov Institut za seksualna istraživanja iz 1919. godine, gde je urađena i prva operacija prilagođavanja pola, komunističko gej udruženje Društvo Matašina iz 1950. godine levičarskog aktiviste Harija Heja, ali i Ćerke Bilitis, prvo lezbejsko udruženje osnovano pet godina kasnije…

Međutim, ovo nije bio LGBT+ pokret u onom smislu kakvog ga poznajemo danas. Iako se istorijski značaj navedenih udruženja ne može osporiti, jedan niz događaja u neuglednoj njujorškoj birtiji će označiti prekretnicu u borbi za LGBT+ prava.

Pokušajmo da sažmemo u par rečenica događaje s kraja juna 1969. godine. Gej barovi su šezdesetih bili utočište LGBT+ osoba i maltene jedina sigurna zona gde mogu da budu ono što zapravo jesu. 1966. godine zabranjuje se točenje alkohola u gej barovima. Mnogi to ne poštuju, već kriju pod šankom buradi sa alkoholom ili ih odnose u posebnu prostoriju. Policijske racije su bile česte, ali su mnogi barovi, između ostalih i Stounvol, podmićivali službenike u policiji kako bi im javili ranije kada će policajci upasti, kako bi brže-bolje očistili „mesto zločina“.

  1. juna 1969. godine je izostala dojava u Stounvol birtiji. Preko dvesta ljudi se u tom trenutku zadesilo u baru. Muzika se ugasila, krenulo je hapšenje. Policajke su privodile trans žene i dreg kraljice, odvodile ih u WC da ih „provere“ i vide ima li osnova za kaznu – budući da je po tadašnjim njujorškim zakonima bilo zabranjeno nošenje kompletne odeće tzv. „suprotnog“ pola.

U trenutku kada su stavili lisice jednoj ženi i krenuli da je guraju ka marici – ona je prisutnima povikala – Zašto ne učinite nešto? Prisutni navode da je revolucija počela upravo tada.

Privedeni su se otrgli policiji, krenuli da se zaleću ka policijskim kolima i ljuljaju ih. Neki iz gomile su, revoltirani time što policija očito nije uzela danak ovog puta, gađali policajce novčićima i limenkama piva. Prvo veče policajci su bili opkoljeni i prilično istučeni, do te mere da je morala da interveniše njujorška žandarmerija, tzv. kontrola nemira.

U borbi su se posebno istakle dreg kraljice i trans žene. Silvija Rivera, jedna od pionirki modernog LGBT+ aktivizma, povela je masu koja je zapalila otpatke kako bi odbila policajce, dok je Marša Džonson bacila prvi kamen na šoferšajbnu policijskih kola, lomeći je u paramparčad. Druge večeri se okupilo hiljade ljudi. Nemiri su polako splasnuli, ali žar je ostao. Naredne godine je održana šetnja u znak sećanja na sve povređene, uhapšene i nepravedno pretučene. To je bila prva Parada ponosa. Stvorene su prve veće, i dan-danas najznačajnije LGBT+ organizacije – GLAAD, Gay Liberation Front (danas Human Rights Campaign), PFLAG…

Mnogi kažu – Stounvolske pobune predstavljaju rađanje LGBT+ pokreta. Bilo bi to zaista nepošteno prema Hariju Heju, Del Martin i Filis Lion, prema svim hrabrim aktivistima i aktivistkinjama pre šezdesetih.

Posle Stounvolskih pobuna LGBT+ pokret se zapravo autovao. Izašao iz magazina, barova, skučenih kancelarija i skrovišta napolje, van četiri zida. To su bile borbe koje su doprle do milione ljudi, ohrabrivši na hiljade drugih da se, u svakom mogućem smislu, autuju. Izađu, kažu koga vole, kažu da su ono što jesu, i da to ne žele da sakriju.

Tad smo zaista odlučili da postanemo ponosni. Ne jer su seksualna orijentacije i rodni identitet hvale vredni kao takvi, već ponosni jer smo odlučili da odbacimo viševekovni stid i stigmu koji su nas naterali, a i dalje teraju, unutar četiri zida, daleko van očiju javnosti.

Vratimo se za kraj Marši i Silviji. Vratimo se jer posebno treba istaći da su revoluciju i talas bunta povele dve trans žene, dreg performerke, kćerke latinoameričkih migranata, naterane na prostituciju od malih nogu usled užasnog siromaštva.

U vremenu kada novi talas ksenofobije i fašizma zapljuskuje čitav svet, a na koji nažalost ne ostaju imuni ni sami pripadnici LGBT+ zajednice, ne zaboravimo da su oni koji su bili na samoj društvenoj margini pokrenule, odnosno autovale LGBT+ pokret.

Autor: Stefan Šparavalo

Stefan je rođen i odrastao u Beogradu. Po struci je diplomirani politikolog, a više od pet godina se bavi odnosima s javnošću, marketingom i društvenim mrežama. Uživa takođe i u pisanju, za šta je u par navrata i nagrađen. Prvi korak u LGBT+ aktivizmu počinje sa Labrisovim treningom o političkom liderstvu LGBT+ osoba 2014. godine. Sada je deo ekipe Da se zna!, gde radi kao koordinator za medije i odnose sa javnošću.   

Prvi prajd u Novom Sadu

Prvi Novosadski prajd je održan je 17. maja kao finale prve Nedelje ponosa u najvećem gradu Vojvodine. Ovaj datum je bio izabran i zbog toga što je 17. maj Međunarodni dan protiv homofobije, transfobije i bifobije.

 Naša grupa volontera iz organizacije “Da se zna!”, je dobila priliku da učestvuje i pomaže oko priprema za ovaj istorijski događaj. U četvrtak 16. maja smo se uputili u Novi Sad. Kao gosti Grupe Izađi, imali smo čast i priliku da organizujemo našu radionicu, gde smo predstavili naš rad. Nakon slatkog upoznavanja, sa volonterima “Grupe Izađi” pravili smo transparente i napravili okvirni plan za sutrađnji Prajd.

Sledećeg dana smo ustali rano ujutru da se sa ostalim volonterima okupimo na Trgu Republike. Tamo smo preuzeli svoje zadatke i Prajd je mogao da počne.

Veliki deo Pajda je bio namenjen govorima, koje su održali organizator događja Filip Kocevski,  zamenica gradonačelnika Novog Sada Ljiljana Koković, delegat iz EU u Srbiji Ekmel Čizmeđiolu, Vukašin Gvozdanović iz OPENS i Aleksandar Savić ispred Belgrade Pride-a I Udruženja Da Se Zna! .

Na samom prajdu nije bilo nikakvih velikih incidenata, ali se zato istovremeno dešavao organiziovani skup od destak ljudi, koji su se protivili ideji Prajda. S obzirom na to da je ovo bio prvi Prajd, broj ljudi e bio zadovoljavajući.

Uspešan Prajd proslavili smo uveče uz Drag show koji su pripremili Drag performeri i performerke iz Beograda, a za muziku su se pobrinuli Jovijah i Haus of Plastics.

Srećna sam i ponosna što sam sa svojim prijateljima bila deo jednog novog Prajda i što sam imala privilegiju da dam svoj doprinos vidljivosti lokalne zajednice.

Autor: Ana Manojlović Habicht

Ana Manojlović Habicht je mlada LGBTQ aktivistkinja i novinarka, koja voli da piše,bavi se dregom i Ljubljančanka je u srcu. U svoje slobodno vreme voli da čita, bleji sa prijateljima i da putuje (posebno u relaciji Ljubljana-Beograd). Kao novinarka radi već godinu dana, a kao dreg kralj/kraljica pod imenom Eric Dagger se bavi mesec dana. Voli svu vrstu muzike, ali za poeziju ima posebno mesto u svom srcu.

Šesti festival “Miredita – dobar dan!” u Beogradu

Od 29. maja do 1. juna održaće se, šesti po redu, festival “Miredita – dobar dan”.  Cilj festivala je da se susretima srpskih i kosovskih društvenih i kulturnih zajednica iniciraju promene i stvori tradicija saradnje, kojom će biti dat trajni doprinos normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine. Kao i prethodnih godina, festival svojim programom želi da pokaže da je saradnja dva društva moguća i da se ona već odvija na raznim nivoima – kulturnom, umetničkom, društvenom… S druge strane, Briselski dijalog je u zastoju, političari sa obe strane se takmiče u optužbama i za sve to vreme trpe građani kako u Srbiji tako i na Kosovu. Zbog toga, program ovogodišnjeg festivala se bavi svim onim pitanjima koje političari na visokom nivou izbegavaju, čineći odnose Beograda i Prištine najlošijim otkad se vode pregovori o normalizaciji odnosa.

Festival će ove godine zvanično biti otvoren 29. maja u 19 časova u Centru za kulturnu dekontaminaciju, nakon čega će publika imati priliku da pogleda i učestvuje u izložbi “Hajde da vodimo ljubav” kojom autor, Škumbin Tafilaj, javnosti želi da pošalje poziv da kaže “ne” govoru mržnje.

U 20 časova biće prikazan film “Hladni novembar” reditelja Ismeta Sijarine, film čija se radnja dešava u periodu kada je raspad Jugoslavije u punom zamahu, kada jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević pokušava da umanji kosovsku autonomiju u okviru Jugoslavije i vremenu kada je albanska populacija na Kosovu bila izložena jakim pritiscima u državnim i obrazovnim institucijama.

Drugi dan festivala “Mirëdita, dobar dan!“ biće posvećen pitanju nestalih. U četvrtak, 30. maja od 18 časova u “Dorćol platzu” biće organizovana debata i promocija knjige “Živeti uz sećanje na nestale”, koja govori o licima koja se od rata na Kosovu vode kao nestala i ljudima koji za nestalima i dalje tragaju. Nakon razgovora i promocije knjige, biće prikazan dokumentarni film “Ferdonija” o majkama sa Kosova koje skoro 2 decenije tragaju za članovima svojih porodica, a koji su nestali tokom kosovskog rata.

Trećeg dana festivala, 31. maja, biće predstavljena zbirka odabranih dramskih komada albanskih pisaca sa Kosova “Let iznad kosovskog pozorišta” – zbirka dela koja su nastala u periodu od NATO bombardovanja do proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine. Program trećeg dana festivala biće nastavljen izvođenjem predstave “Balkanski Kreoli”, drame Envera Petrovcija o deci rođenoj u brakovima roditelja različitih nacionalnosti. Predstava govori o deci koja su za vreme bivše Jugoslavije bila vaspitana bez jakog nacionalističkog naboja, zbog čega su od strane društva bili označavani kao sumnjivi i nepoželjni jer se tokom ratova nisu svrstavali ni na jednu stranu.

Poslednjeg festivalskog dana biće predstavljena publikacija “Istorija Kosova u školskim udžbenicima Kosova, Albanije, Srbije, Crne Gore i Makedonije” Škelzena Gašija, a koja razmatra način predstavljanja određenih istorijskih momenata i razlike u njihovom predstavljanju u školskim udžbenicima susednih država.

Festival će biti zatvoren muzičkim programom, nastupom benda iz Đakovice “Don’t listen to your neighbors” koji donosi spoj tradicionalnih albanskih i narodnih pesama u modernom stilu i nastupom prištinske producentkinje – DJ Matale.

Ovom prilikom, pozivamo vas da nam se pridružite na ovogodišnjoj “Mirediti” i da zajedno pokažemo da je saradnja dva društva i te kako moguća i da ćemo se uvek boriti protiv etničkih stereotipa!  

Festival “Miredita – dobar dan” zajednički organizuju Inicijativa mladih za ljudska prava i Građanske Inicijative iz Beograda i Integra iz Prištine.

Autor: Bojan Lazić

Bojan je aktivista Beograd Prajda i Inicijative mladih za ljudska prava. Sfere interesovanja su mu ljudska prava, regionalna saradnja, demokratizacija društva i institucija, tranziciona pravda i još mnogo toga. Najviše voli da putuje po regionu, pa su mu omiljeni gradovi Sarajevo i Priština. Voli da čita, piše, bloguje i javno iznosi svoje, često, ne tako popularne stavove. Životni moto mu je poruka Zorana Đinđića - "Radi ono što smatraš da je ispravno, a ne ono što će većina da podrži".  

Održano treće IDAHOT loptanje u Manježu

Udruženje ’’Da se zna!’’ je i ove godine održalo svoj tradicionalni humanitarni turnir u loptanju uoči Međunarodnog dana borbe protiv homofobije i transfobije, poznatog kao ’’IDAHOT’’ (IDAHOBIT). Turnir je održan 19. maja u parku Manjež, a kotizacija za turnir je bila donacija od 250 ili više dinara po članu tima, a sav prihod bio je namenjen Savetovalištu za LGBT+ osobe u Božidarcu.
Cilj ovog događaju su druženje, osnaživanje LGBT+ osoba, ali i promocija zdravog života. Ovogodišnji turnir deo je kampanje koja za cilj ima da prikupi iznos od 2500 evra, a iznos će duplirati Trag Fondacija koja je podržala kampanju.
Pozivamo vas da ukoliko ste u mogućnosti i vi podržite kampanju donacijom!
Podaci za uplatu su:
Primalac: Udruženje „Da se zna!“, Alekse Nenadovića 18, Beograd
Svrha plaćanja: Donacija
Broj računa: 205 - 250398 – 62, kod Komercijalne banke AD.
Šifra plaćanja: 187
Šifra za e–banking: 287
Donacije takođe možete ivršiti i u Prajd Info Centru u Kralja Milana 20.
Savetovalište za LGBT+ osobe otvoreno je krajem 2019. Godine. Osobe mogu zakazati svoj termin u Savetovalištu putem mejla [email protected], sredom između 17 i 20 časova.

 

Autor: Filip Vulović

Student Fakultet organizacionih nauka, aktivista, part-time koordinator Prajd Info Centra, jin Jovanovom jangu. Aktivizmom je počeo da se bavi kao volonter udruženja ’’Da se zna!’’, gde je kasnije izglasan za koordinatora volonterske grupe. Takođe je aktivista Inicijative mladih za ljudska prava, a interesuju ga i tranziciona pravda i poboljšanje odnosa među mladima iz zaraćenih država Zapadnog Balkana.