Author - Nemanja Stijak

Zašto mi je važno da se sećam žrtava genocida u Srebrenici

Danas je obeležavanje 24. godišnjice genocida u Srebrenici. U genocidu u i okolini Srebrenice sistemski je streljano preko 8.000 ljudi, pri čemu se traga za posmrtnim ostacima hiljadu osoba. Tačnije, 8372,...

U Potočarima će danas biti sahranjene 33 osobe. Među njima najmlađa žrtva imala je samo 16 godina. Čujem tu informaciju preko TV i stane mi dah.

Osman Cvrk je dečak koji je na današnji dan, pre 24 godine stravično izgubio život. Ne mogu da prekinem svoje misli. Zamišljam moja dva mlađa brata kao Osmana. Vidim ih uplakane, pocepane odeće kako trče kroz kolonu ljudi i slušaju jauke, vrisku i šištanje metaka oko njih. Kepo bi plakao za mamom,  a Luka bi se osvrtao i u panici dozivao mog ćaleta. Vidim kako Luki stavljaju povez na oči, vezuju ruke i pucaju u potiljak. Pada u neku krvavu i blatnjavu jamu, u jamu, iz koje će njegovo telo biti izvučeno tek posle 24 godine. Svaki deo tela i utrobe me boli.

Volim Osmana danas. Volim ga kao mog Luku i Kepa. Njegova porodica je danas u Potočarima i živi moj najveći strah.

Snage bosanskih Srba ubile su u Srebrenici više od 7.000 muslimanskih muškarca i dečaka u julu 1995. godine. Ovo se ne sme zaboraviti. Na ovakav podatak se ne sme reagovati ćutnjom. Priznavanjem zločina mi ne priznajemo da smo mi ubijali, već osuđujemo ljude koji to jesu. Oni nisu mi. Ja nisam oni. Mi moramo uraditi apsolutno sve što je u našoj moći da se ovakvi događaji nikada ne ponove. Ja moram. Zbog Luke, zbog Kepa, kao i u ime Osmana.

Predsednica Vlade Srbije danas nije otišla u Srebrenicu da oda počast nevinim žrtvama. Zašto? Kaže, niko je nije pozvao. Ako ima i dalje ljudskosti u tim ljudima koje predstavljaju našu državu neka barem zapale sveću večeras u Parku kod predsedništva od 19 h. 

Autor: Stefana Bojović

IKEU TUŽIO RADNIK KOGA SU OTPUSTILI ZA OBJAVLJIVANJE ANTI-GEJ BIBLIJSKIH CITATA, NAPADI NA “PROMOCIJU HOMOSEKSUALNOSTI”

Ikeu tuži bivši radnik koji tvrdi da je dobio otkaz zbog odbijanja da odbaci anti-gej komentare sa interne stranice kompanije.

  1. Maja, na Međunarodni dan borbe protiv homofobije i transfobije, švedski proizvođač nameštaja objavio je članak na svojoj internoj internet stranici, ističući podršku LGBT zajednici. Ova služba je takođe ohrabrivala zaposlene da pitaju kupce o tome koju zamenicu preferiraju, kao I da se uključe u razgovore sa LGBT korisnicima o njihovim partnerima i porodicama.

To se nije svidelo jednom zaposlenom u Varšavi, identfikovanom samo kao Tomasz K. On je izjavio poljskom emiteru TVP Info: ,,Zaposlen sam da prodajem nameštaj, ali sam katolik i to nisu moje vrednosti. "

Slika snimljena 27. Marta 2013. godine pokazuje znak švedskog giganta za nameštaj Ikea u trgovačkom centru Odisseum, u Monpeljeu, na jugu Francuske.

Tomasz je objavio komentar na članak, navodno pišući da je ,,prihvatanje i promocija homoseksualnosti i drugih devijacija izvor skandala".

On je takođe uključio dva biblijska citata: prvi po Mateju 18:6, glasi: ,,Jao onom preko koga dolaze skandali, bolje bi mu bilo da veže mlinski kamen oko vrata i da ga uroni u dubine mora."

Drugi, Leviticus 20:13, propisuje: ‘’Ko bi muškarca obležao kao ženu, učiniše gadnu stvar obojica; da se pogube; krv njihova na njih.’’

Ubrzo nakon što je ostavio svoje komentare, Tomasz je rekao da ga je pozvala uprava i zatražila da ih obriše. ,,Rekao sam da ne mogu povući svoje reči jer je to citat iz Biblije", rekao je on za TVP Info. ,,Kao katolik, ne mogu da osudim Boga."

Nedugo zatim, Tomasz je ponovo pozvan I obavešten da je ugovor raskinut. ,,Trebalo je da se spakujem, ispraznim ormarić I vratim identifikacionu karticu", rekao je.

Tomasz je podneo tužbu protiv Ikee prošle nedelje, tvrdeći da je u pitanju verska diskriminacija i nezakonit prekid ugovora. Njegov slučaj je preuzeo Institut za pravnu kulturu Ordo Iuris, ultra-konzervativna poljska grupa koja se protivi LGBT pravima i abortusu. U izjavi za internet portal Ordo Iuris, Tomasz je rekao kako veruje da ,,svaki čovek zaslužuje poštovanje".

,,Moj post je bio reakcija na indoktrinaciju, kojoj sam godinama bio izložen na radnom mestu", dodao je on. ,,Stav koji se nameće zaposlenima Ikee o postulatima LGBT pokreta radikalno se razlikuje od učenja katoličke crkve koja potiče iz Svetog pisma ili prihvata situaciju u kojoj me poslodavac prisiljava da promenim svoj pogled na svet."

Rekao je da rad u Ikei ne znači da mora "predstavljati ideologiju vlasnika firme".

Tomasz je demantovao svoje komentare da podstiče nasilje nad homoseksualcima: ‘’Ne morate biti teolog ili filozof da biste shvatili da se Biblija ne čita na doslovan način, a njen tekst je pun alegorija i hiperbola."

Ali Ikea je ostala dosledna stavu da bi njegov post ,,mogao uticati na prava i dostojanstvo LGBT osoba".

,,[On] je koristio citate iz Starog zaveta o smrti i krvi u kontekstu onoga što bi sudbina homoseksualnih ljudi trebala biti", navodi kompanija na svojoj internet stranici na poljskom jeziku. ,,Mnogi zaposleni koje  su zabrinuli ovakvi komentari su kontaktirali naše HR odeljenje."

Ikein kodeks ponašanja zabranjuje„isključivo ponašanje“ i diskriminaciju, dodaju. „Ikea je kompanija bez predrasuda. Među nama su ljudi različitih verovanja, uključujući mnoge katolike. Poštujemo jedni druge, naše stavove i vere. Svi imaju pravo da budu ono što jesu, da se osećaju sigurno i budu tretirani jednako, s poštovajem, kao bilo koji zaposleni“.

Nije bilo prostora za „nanošenje štete ljudima zbog njihovih ličnih uverenja, karakteristika, stavova ili religije.“ Poruka je završena izjavom da bi slične mere bile preduzete i protiv zaposlenog koji bi napao katolike.

U pratećoj objavi 4. jula Ikea je izjavila da neće komentarisati dalje o pravnom postupku koji je u toku. „Kao poslodavac, usredsređeni smo uglavnom na smanjenje negativnog uticaja čitave situacije na naše zaposlene.“

U subotu, grupa poljskih biskupa je osudila Ikeu zbog otpuštanja Tomasza.

„Sa zakonske tačke gledišta, a iznad svega pristojnosti i zdravog razuma, neprihvatljivo je napadati zaposlenog Ikee koji je odbio LGBT indoktrinaciju na radnom mestu”, izjavio je biskup. Biskupi su rekli da je Tomasz branio svoju veru na „uzoran” način.

Prema Blumbergu, IKEA je pod istragom tužilaca u Poljskoj i članovi vladajuće stranke prava i pravde su predložili bojkot kompanije.

Ministar pravde Zbignjev Zobro je rekao za TVP Info da, ako su tačne, tvrdnje pokazuju kako inostrane kompanije diskriminišu bilo koga ko ne deli njihove vrednosti. „Ovo je nedopustivo“, rekao je Zobro. „Apsolutno je skandalozno“. 

Ikea je bila jedan od prvih mejnstrim trgovaca koji je uključio LGBT osobe u svoje reklamiranje. Gej par je istaknut u reklami iz 1994. Ove godine, Ikea je raširila zastave Prajda na lokacijama širom sveta i prodavala torbe za kupovinu ukrašene duginim bojama, pri čemu je 100 % profita išlo HRC fondaciji (Fondaciji kampanje za ljudska prava) i njenim programima za LGBT mlade i porodice.

slika: Ikea je i prodavala torbe za kupovinu ukrašene duginim bojama i donirala sav novac HRC fondaciji, LGBT neprofitnoj organizaciji- IKEA

„U Ikei, posvećeni smo vrednostima zajedništva”, rekao je Rafael Fanatauzi, IKEA menadžer različitosti i inkluzije u Americi za kampanju Prajd meseca. Verujemo da je jednakost fundamentalno ljudsko pravo i da su svi domovi jednaki“.

Kompanije sa inkluzivnom LGBT politikom nastavljaju da doživljavaju poteškoće u Poljskoj: samo prošlog meseca, promocija LGBT zajednice koju je organizovala auto kompanija Volvo je u svojoj fabrici u Varšavi izazvala negodovanje od strane radnika.

Tviter: Jerzy Kwaś[email protected]

Prva strana nedeljnika trgovačkog sindikata „Solidarnost” posvećena opresivnom nametanju LGBT afirmativnih akcija hrišćanskim zaposlenima.

Intervju sa Tomasom/Tomazom- zaposlenim koji je otpušten zbog citiranja Biblije na internom IKEA forumu. @OrdoIuris mu pruža pravnu pomoć.

Promocije su grupi navodno postavljene na kompjuterske monitore u fabrici. „Prikazano je na svakoj pauzi, radnici su ga gledali.” rekao je Grzegorz Zachara, vođa trgovačkog sindikata Solidarnost '80 u Volvou, za TVP Info.

Proizvođač automobila se nije zvanično oglasio povodom prijava, ali Zakara kaže da su promocije uklonjene. „Ostavljamo svoju seksualnost, svoje stavove, na kapiji/ispred kapije fabrike“, dodao je. „Na poslu smo jednaki – imamo iste majice. Ne diskutujemo svoje seksualne izbore, političke izbore [ili] verske izbore, kako ne bismo uveli dodatne podele i konflikte“.

 

Solidarno sa LGBT+ zajednom u Turskoj !

Parada ponosa u Istanbulu je petu godinu zaredom zabranjena, a na mirno okupljanje 30. juna nadomak Trga Taksim policija je odgovorila preteranom upotrebom sile, ispaljivanjem gumenih metaka i suzavcem. 

Ovakvo postupanje prema LGBT+ zajednici je svakodnevica u Erdoganovoj Turskoj. 

Na osnovu spornog člana Krivičnog zakona koji zabranjuje "dela protiv javnog morala", u Turskoj vlada već dugogodišnja praksa zabrana bilo kakvih javnih događaja koji se tiču LGBT+ prava. Turska prestonica Ankara je čak i otvoreno zabranila sve javne događaje koji se tiču LGBT+ zajednice, a ovaj slučaj se trenutno nalazi pred Ustavnim sudom. 

Vanredno stanje uvedeno zbog pokušaja vojnog puča trajalo je dve godine i koristilo se kao sredstvo zadržavanja Erdoganove moći, budući da ovlašćenja data izvršnoj vlasti na najgrublji način krše ljudska prava. 

Tokom vladavine Erdoganove Partije pravde i razvoja (AKP) LGBT+ osobe su nazivane gnusnim i pogrdnim imenima, i to od strane najviših državnih zvaničnika. Tako je poslanik ove stranke Ismet Učma naveo da postoje načini kojima može da spreči homoseksualnost, vlastima blizak list Akit označio je LGBT+ aktiviste u Turskoj perverznjacima, što Ustavni sud Turske nije prepoznao kao govor mržnje, već slobodu izražavanja. Ovome je usledilo i distribuiranje letaka o tome kako se "leči" homoseksualnost u nekoliko većih gradova Turske. 

Trans zajednica u Turskoj je u posebno lošem položaju, a u 2018. godini je zabeleženo najmanje četiri slučaja ubistva trans žena. Seksualna orijentacija ni rodni identitet nisu prepoznati u Krivičnom zakonu. 

Beograd Prajd ovom prilikom, zajedno sa dole potpisanim organizacijama, izražava solidarnost sa LGBT+ zajednicom u Turskoj! U Prajd info centru smo organizovali akciju sakupljanja poruka podrške LGBT+ osobama u Turskoj i ovom prilikom ih odneli ambasadoru Turske u Beogradu. 

LGBT+ aktivisti i aktivistkinje iz Turske su naši saveznici i redovni gosti na beogradskoj Paradi ponosa, a imaćemo priliku da ih i ovog septembra ugostimo i čujemo sa bine. 

Ovom prilikom takođe pozivamo Anu Brnabić da kao predsednica Vlade Republike Srbije i kao lezbejka pokaže solidarnost sa LGBT+ zajednicom u Turskoj i osudi ovakvo ophođenje prema LGBT+ građanima/kama. 

Beograd Prajd Da se zna ! Inicijativa mladih za ljudska prava Hartefakt Grupa IZAĐI Geten Žene u crnom Integrativni Global Centar Kragujevac Stablo Kragujevac Asocijacija Duga SOS Ženski centar Novi Sad Konsultacije za lezbejke Labris Institut za evropske poslove Odbor za ljudska prava Niš 

Problemi sa terminologijom – da li je biseksualnost transfobična?

Iako podaci i zabeleške o biseksualnim osobama postoje odavno, o biseksualnosti kao identitetu se ozbiljnije priča nakon što je Alfred Kinsi ispitivao seksualnu praksu punoletnih Amerikanaca četrdesetih godina prošlog veka. 

Iako su tada bila prilično revolucionarna, ova istraživanja su danas gotovo u potpunosti prevaziđena, budući da se istopolna seksualna orijentacija „merila“ skalom od 1 do 5, ne uzimajući u obzir samoodređenje. 

Ali, istraživanja o seksualnoj praksi su u javnu sferu donele debatu o ljudima koji se nalaze na sredini svih podeoka, koji su „i tamo, i ovamo“. Podatak da postoje ljudi koji su praktikovali seks i sa muškarcima i ženama, odnosno da postoje oni koje privlače i muškarci i žene (model Klajn Grid iz 1987. godine je bio svojevrsna dopuna Kinsijeve skale, jer je uvažio i privlačnost ljudi, bez obzira da li seksualna praksa postoji ili ne) poslužio je kao plodno tle za biseksualne identitete.

U vreme kada biseksualni identitet kreće da značajnije promiče u javnoj sferi počinju i savremene debate o trans identitetima. Važno je napomenuti da u ovom periodu (rane sedamdesete) još uvek ne postoji kodifikovan i normiran jezik koji se tiče trans osoba i da su tada najvidljiviji trans ljudi bili mahom prepoznati isključivo kao dreg performeri. 

Sa jačanjem trans pokreta kreće da se razvija i jezik, odnosno da se pronalaze i koriste reči za onaj spektar ljudi unutar trans zajednice koji sebe ne vide nužno kao muškarce ili kao žene, koji rodni identitet vide kao promenljiv, koji sebe ne identifikuju ni sa jednim rodom i dr. Devedesetih godina prošlog veka prvi put nailazimo na termine poput rodno nebinaran, dženderkvir, arodan, rodno fluidan i dr.  

Vratimo se na biseksualnost; etimološki je ova reč neologizam, sačinjen od latinskih reči „bi“ koja znači dva i „seks“ koju prevodimo kao pol. 

Kako pouzdano znamo na osnovu nastanka samog termina da se biseksualnima označavaju ljudi koji sebe identifikuju kao osobe koje na neki način privlače i muškarci i žene, da li ovaj termin samim tim isključuje druge, nebinarne rodne identitete?

Odgovor LGBT+ pokreta je glasio „ne“, a on se pojavio u više oblika. Najpre je skovan novi termin kojom se označavaju osobe koje osećaju privlačnost bez obzira na rod. Tako je nastala panseksualnost.

Mnogi biseksualci/ke su rešili da se tako identifikuju kao pan. Međutim, nisu svi bili voljni da se odreknu identiteta koji je za njih imao intristično političko značenje zarad nekog koji je tek sveže skovan. 

Bi aktivisti su se okrenuli i drugoj strategiji, koja je naročito plodotvorna u engleskom jeziku – davanje naizgled zastarelim rečima novo značenje i drugačije ruho. Tako se u poslednjih par godina definicija biseksualnosti nešto izmenila, te se sve češće naglašava da „bi“ unutar ovog neologizma ne označava više dva pola, što jeste zastareo termin, već se to latinsko dva odnosi na sopstveni rodni identitet i na druge kao opšti pojam. Ovako je to u definiciji iznela biseksualna aktivistkinja Gabriel Blonder. Odnosno: biseksualac/ka sam jer me privlače oni koji su poput mene, i oni koji nisu poput mene.

Robin Oks, jedna od najvidljivijih biseksualnih aktivistkinja, tu promenu je označila u definiciji biseksualnosti koju je prihvatio gotovo ceo globalni bi pokret – Mogućnost da me privuku, emotivno i seksualno, ljudi koji nisu nužno istog pola i/ili roda poput mene, ne nužno u isto vreme i istog intenziteta. 

Iz ovoga proizilazi nova dilema – ako je panseksualnost skovana kao termin kojim se uvažava inkluzija prema nebinarnim identitetima, a biseksualnost je redefinisala svoje polazište – nisu li svi biseksualci istovremeno i panseksualci, i obratno? 

Naizgled deluje komplikovano za pojmiti i ima istine u tome da se ovi identiteti umnogome prepliću. Ali, postoji razlika i ona se odnosi na ulogu rodnog identiteta u osećaju seksualne i/ili emotivne privlačnosti. 

Najjednostavnije rečeno, panseksualnost stavlja rodni identitet u drugi plan, jer su u fokusu drugi aspekti ličnosti, dok rodni identitet (ma koji on bio!) igra bitniju ulogu koja se tiče privlačnosti kod biseksualaca. 

Primera radi, kao biseksualac mogu te privlačiti isti i ljudi drugih rodnih identiteta – ne nužno svih. Možeš imati preferenciju ka određenim, ali ne nužno. Kada rodni identitet uopšte ne znači ništa kod seksualnog i/ili emotivnog osećaja privlačnosti, tada je po sredi panseksualnost. 

Neki se identifikuju i kao pan i kao bi, jer se ova dva pojma u mnogim tačkama dodiruju – kako god, važno je da identifikacija, odnosno samoodređenje ne mora ama baš nikakve veze da ima sa seksualnom praksom, već isključivo sa unutrašnjim doživljajem.

 

Autor: Stefan Šparavalo

Stefan je rođen i odrastao u Beogradu. Po struci je diplomirani politikolog, a više od pet godina se bavi odnosima s javnošću, marketingom i društvenim mrežama. Uživa takođe i u pisanju, za šta je u par navrata i nagrađen. Prvi korak u LGBT+ aktivizmu počinje sa Labrisovim treningom o političkom liderstvu LGBT+ osoba 2014. godine. Sada je deo ekipe Da se zna!, gde radi kao koordinator za medije i odnose sa javnošću.   

Poruka državi da mora da stane u odbranu branitelja i braniteljki ljudskih prava u Srbiji

Da su aktivisti za ljudska prava izloženi konstantnim vređanjima, pretnjama, neretko i fizičkim napadima, nije novost u Srbiji. Rad na odbrani manjinskih prava se omalovažava kako od strane predstavnika vlasti, tako i od desničara i tzv. “patriota”. Na meti su svi oni koji zadiru u teme o kojima naše društvo još uvek nije spremno da govori – ratni zločini, položaj manjinskih zajednica u Srbiji, sistemska diskriminacija ugroženih grupa… 

Ovog puta, na udaru se našla aktivistkinja Sofija Todorović, komšinica Mona Đuraja, vlasnika pekare “Roma” u Borči. Sofija je hrabro stala uz svog komšiju albanske nacionalnosti, kojeg su, samo zato što je Albanac, napala grupa desničara i huligana. Oni su se u aprilu ove godine okupili ispred pekare “Roma”, skandirali navijačke i huliganske pesme, vređali Mona Đuraja i pretili njemu i  njegovoj porodici da treba da odu iz Srbije. Policija na ovakvo ponašanje nije reagovala, već je mirno stajala i posmatrala huligansko ponašanje. 

Sofija je jasno stala uz svog komšiju Đuru i usprotivila se linču prema njemu, koji je samo zato što je Albanac, trpeo uvrede i pretnje. Ona nije dozvolila da mala grupa polupijanih “patriota” pokuša da prikaže da svi stanovnici Borče misle kao oni. Štaviše, većina Borčana je u prolazu komentarisala da im nije jasno zašto vređaju njihovog komšiju, kojeg od mila zovu Đura, kad on već godinama posluje u Borči i poznat je po svojoj humanosti prema siromašnoj deci kojoj redovno daje besplatan obrok u Borči. 

Zbog svog angažmana u zaštiti svog komšije, Sofija je postala meta opasnih uvreda i pretnji koje je počela da dobija preko društvenih mreža. Te pretnje i uvrede traju do danas, jer Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal, koje je dužno da postupa po prijavama koje im je Sofijala slala, nije reagovalo ni u jednom slučaju. Dobijala je pretnje smrću, uvrede, nazivana je “izdajnicom srpskog naroda”, “šiptarskom plaćenicom”… Tražila je da država reaguje i sankcioniše one koji joj prete i zbog kojih se oseća nebezbedno. Ipak, ni policija ni VTK nisu reagovali. 

Zbog takvog odnosa nadležnih institucija prema njoj, odlučila je da se obrati Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. ESLJP-u je podnet zahtev za usvajanje privremene mere zbog ugroženosti prava na život Sofije Todorović, nečovečnog i ponižavajućeg postupanja i povrede prava na poštovanje njenog privatnog i porodičnog života. ESLJP je dopisom od 28. juna 2019. godine tražio od Vlade Srbije dodatna razjašnjenja, posebno u delu koji se odnosi na procenu nivoa rizika Sofijine bezbednosti u kontekstu pretnji koje su joj upućene, kao i uslove pod kojima osobe koje su izložene pretnjama na društvenim mrežama mogu dobiti policijsku zaštitu. Vladi Srbije je naloženo da dostavi i sve dokumente policije, službe bezbednosti i tužilaštva koji se odnose na Sofijin slučaj, kao i odluke po pritužbama i zahtevima koje je ona uputila državnim vlastima. 

Ovakav stav Evropskog suda za ljudska prava poruka je vlastima da su pretnje i fizički napadi na branitelje i braniteljke ljudskih prava u Srbiji nedopustive za jedno demokratstvo evropsko društvo kakvo želimo da budemo. Aktivisti za ljudska prava se u Srbiji suočavaju sa opasnim pretnjama i uvredama i pod takvim pritiskom neodustaju u svom cilju, a to je Srbija koja je mesto za svakog bez obzira na nacionalnost, veru, boju kože, poreklo, seksualnu orijentaciju, rodni identitet…

Autor: Bojan Lazić

Bojan je aktivista Beograd Prajda i Inicijative mladih za ljudska prava. Sfere interesovanja su mu ljudska prava, regionalna saradnja, demokratizacija društva i institucija, tranziciona pravda i još mnogo toga. Najviše voli da putuje po regionu, pa su mu omiljeni gradovi Sarajevo i Priština. Voli da čita, piše, bloguje i javno iznosi svoje, često, ne tako popularne stavove. Životni moto mu je poruka Zorana Đinđića - "Radi ono što smatraš da je ispravno, a ne ono što će većina da podrži". 

Pridruži se akciji solidarnosti sa Instanbul prajdom

Parada ponosa u Istanbulu je petu godinu zaredom zabranjena, a na mirno okupljanje 30. juna nadomak Trga Taksim policija je odgovorila preteranom upotrebom sile, ispaljivanjem gumenih metaka i suzavcem.

U nameri da izrazimo solidarnost sa našim saborcima/kinjama iz Turske, pozivamo vas da tokom 2. i 3. jula u periodu od 12h do 20h dodjete do Prajd Info Centra i ostavite svoju poruku za turske vlasti, koje ćemo mi kasnije dostaviti Ambasadi Turske.

Ovakvo postupanje prema LGBT+ zajednici je svakodnevica u Erdoganovoj Turskoj.

Trans zajednica u Turskoj je u posebno lošem položaju, a u 2018. godini je zabeleženo najmanje četiri slučaja ubistva trans žena.

LGBT+ aktivisti iz Turske su bili uz našu lokalnu zajednicu onda kada je Beograd Prajd bio rizičan i zabranjivan. Sada je trenutak da mi solidarno stanemo uz njih u borbi za pravo na slobodno okupljanje i dostojanstven život svih LGBT+ osoba u Turskoj.

Naša Borka

Nema previše intelektualaca/ki u Srbiji koji toliko dugo, beskompromisno i jasno podržavaju LGBT+ zajednicu u Srbiji. U tom malom sazvežđu, Borka je uvek bila zvezda. Biti drugačije seksualne orijentacije ili rodnog identiteta, za nju nikada nije bilo pitanje, ali uskraćivanje ljudskih prava ili diskriminacija zbog seksualnosti ili nekog drugog ličnog svojstva ju je uvek činilo tužnom. Uvek bi me srela i predstavila neku novu ideju ili ideju koja je njoj predstavljena. Smišljali bi kako da je realizujemo, ali je i pored njene volje da stavi na raspolaganje sve resurse Centra za kulturnu dekontaminaciju, problem bio u donatorima, predstavnicima vlasti ili naprosto društvu koje nikada nije želelo one koji su drugačiji. Imao sam utisak da sa brojem godina raste njena želja da što više toga uradi i doprinese.

Borka je bila neko na koga ste uvek mogili da računate. To se mnogo puta pokazalo tokom decenije organizovanja Beograd Prajda. Uvek kada je bilo teško, mogli smo računati na Borku i CZKD. Izložba „Ecce Homo“ i sve što se dešavalo oko nje, dobro je poznato javnosti. Za Borku nije bilo dileme da postavi izložbu zbog koje su nam stizale pretnje, iako je u Centru već bila postavljena druga izložba. Njen govor solidarnosti na otvaranju izložbe te večeri je na sreću sačuvan i juče je nekoliko puta prikazan na nekim TV stanicama. Iz tih par minuta se vidi koliko nije mogla da shvati drugačiji tretman ljudskih bića zbog njihovog identiteta, ličnih svojstava ili mišljenja i koliko je sloboda izražavanja za nju bila osnova svega.

Od Borke smo svi mogli naučiti da reči nisu dovoljne i da uvek postoji nešto što možete uraditi. Uvek je znala da od onih resursa kojima raspolaže pomogne koliko može, a ostatak nadomesti velikom dozom kreativnosti. „Sve možemo da smislimo, ali onog tehničara dole moramo da platimo“ – govorila je. Bila je žena sa jasnim principima, uvek spremna da pomogne LGBT+ zajednici i da nam ustupi CZKD za Nedelju ponosa uvek kada bi nam to zatrebalo. Bila je nesebična i zbog toga će uvek ostati naša. 

Naša Borka.

Autor: Goran Miletić

“Svako društvo u kome je postignut napredak u poštovanju ljudskih prava LGBT+ osoba moralo je da prođe kroz dugotrajan i bolan proces povećanja vidljivosti ove zajednice. Srbija u tome nije nikakav izuzetak. Nasilje i diskriminacija neće prestati tako što ćutimo u četiri zida” .  

Pola veka Stounvola – kako smo odlučili da postanemo ponosni?

LGBT+ osobe postoje od kad je sveta i veka. O tome najpre svedoče književnost i umetnost. Čak i teologija – budući da su istopolni odnosi opisani u više svetih knjiga gotovo svih većih svetskih religija današnjice. Neke svete knjige, poput Talmuda, svedoče o postojanju interseks ljudi i rodno varijantnih osoba.

Homoerotičnost antičke Helade, indijske hidžre, bardaš kod starih Maja, samurajska emotivna i seksualna privrženost starijih i iskusnijih samuraja prema novopečenim borcima, poznatija kao nanšoku… Otvorite pred sobom atlas sveta i žmureći dodirnite bilo koju tačku – koju god da ste zemlju tom prilikom zahvatili, zasigurno postoje spisi o LGBT+ osobama iz određenog perioda istorije.

To ni prekaljeni homofobi i transfobi neće nikad osporiti.

Ali, LGBT+ pokret je ipak dosta, dosta mlađi. Toliko mlad da mu nema čak ni sto godina, ako za rođenje LGBT+ pokreta uzmemo preteče, odnosno Društvo za ljudska prava Henrija Gerbera, prve gej organizacije osnovane 1924. godine u SAD. Nije zgoreg ovom prilikom pomenuti i Hiršfildov Institut za seksualna istraživanja iz 1919. godine, gde je urađena i prva operacija prilagođavanja pola, komunističko gej udruženje Društvo Matašina iz 1950. godine levičarskog aktiviste Harija Heja, ali i Ćerke Bilitis, prvo lezbejsko udruženje osnovano pet godina kasnije…

Međutim, ovo nije bio LGBT+ pokret u onom smislu kakvog ga poznajemo danas. Iako se istorijski značaj navedenih udruženja ne može osporiti, jedan niz događaja u neuglednoj njujorškoj birtiji će označiti prekretnicu u borbi za LGBT+ prava.

Pokušajmo da sažmemo u par rečenica događaje s kraja juna 1969. godine. Gej barovi su šezdesetih bili utočište LGBT+ osoba i maltene jedina sigurna zona gde mogu da budu ono što zapravo jesu. 1966. godine zabranjuje se točenje alkohola u gej barovima. Mnogi to ne poštuju, već kriju pod šankom buradi sa alkoholom ili ih odnose u posebnu prostoriju. Policijske racije su bile česte, ali su mnogi barovi, između ostalih i Stounvol, podmićivali službenike u policiji kako bi im javili ranije kada će policajci upasti, kako bi brže-bolje očistili „mesto zločina“.

  1. juna 1969. godine je izostala dojava u Stounvol birtiji. Preko dvesta ljudi se u tom trenutku zadesilo u baru. Muzika se ugasila, krenulo je hapšenje. Policajke su privodile trans žene i dreg kraljice, odvodile ih u WC da ih „provere“ i vide ima li osnova za kaznu – budući da je po tadašnjim njujorškim zakonima bilo zabranjeno nošenje kompletne odeće tzv. „suprotnog“ pola.

U trenutku kada su stavili lisice jednoj ženi i krenuli da je guraju ka marici – ona je prisutnima povikala – Zašto ne učinite nešto? Prisutni navode da je revolucija počela upravo tada.

Privedeni su se otrgli policiji, krenuli da se zaleću ka policijskim kolima i ljuljaju ih. Neki iz gomile su, revoltirani time što policija očito nije uzela danak ovog puta, gađali policajce novčićima i limenkama piva. Prvo veče policajci su bili opkoljeni i prilično istučeni, do te mere da je morala da interveniše njujorška žandarmerija, tzv. kontrola nemira.

U borbi su se posebno istakle dreg kraljice i trans žene. Silvija Rivera, jedna od pionirki modernog LGBT+ aktivizma, povela je masu koja je zapalila otpatke kako bi odbila policajce, dok je Marša Džonson bacila prvi kamen na šoferšajbnu policijskih kola, lomeći je u paramparčad. Druge večeri se okupilo hiljade ljudi. Nemiri su polako splasnuli, ali žar je ostao. Naredne godine je održana šetnja u znak sećanja na sve povređene, uhapšene i nepravedno pretučene. To je bila prva Parada ponosa. Stvorene su prve veće, i dan-danas najznačajnije LGBT+ organizacije – GLAAD, Gay Liberation Front (danas Human Rights Campaign), PFLAG…

Mnogi kažu – Stounvolske pobune predstavljaju rađanje LGBT+ pokreta. Bilo bi to zaista nepošteno prema Hariju Heju, Del Martin i Filis Lion, prema svim hrabrim aktivistima i aktivistkinjama pre šezdesetih.

Posle Stounvolskih pobuna LGBT+ pokret se zapravo autovao. Izašao iz magazina, barova, skučenih kancelarija i skrovišta napolje, van četiri zida. To su bile borbe koje su doprle do milione ljudi, ohrabrivši na hiljade drugih da se, u svakom mogućem smislu, autuju. Izađu, kažu koga vole, kažu da su ono što jesu, i da to ne žele da sakriju.

Tad smo zaista odlučili da postanemo ponosni. Ne jer su seksualna orijentacije i rodni identitet hvale vredni kao takvi, već ponosni jer smo odlučili da odbacimo viševekovni stid i stigmu koji su nas naterali, a i dalje teraju, unutar četiri zida, daleko van očiju javnosti.

Vratimo se za kraj Marši i Silviji. Vratimo se jer posebno treba istaći da su revoluciju i talas bunta povele dve trans žene, dreg performerke, kćerke latinoameričkih migranata, naterane na prostituciju od malih nogu usled užasnog siromaštva.

U vremenu kada novi talas ksenofobije i fašizma zapljuskuje čitav svet, a na koji nažalost ne ostaju imuni ni sami pripadnici LGBT+ zajednice, ne zaboravimo da su oni koji su bili na samoj društvenoj margini pokrenule, odnosno autovale LGBT+ pokret.

Autor: Stefan Šparavalo

Stefan je rođen i odrastao u Beogradu. Po struci je diplomirani politikolog, a više od pet godina se bavi odnosima s javnošću, marketingom i društvenim mrežama. Uživa takođe i u pisanju, za šta je u par navrata i nagrađen. Prvi korak u LGBT+ aktivizmu počinje sa Labrisovim treningom o političkom liderstvu LGBT+ osoba 2014. godine. Sada je deo ekipe Da se zna!, gde radi kao koordinator za medije i odnose sa javnošću.   

Prvi prajd u Novom Sadu

Prvi Novosadski prajd je održan je 17. maja kao finale prve Nedelje ponosa u najvećem gradu Vojvodine. Ovaj datum je bio izabran i zbog toga što je 17. maj Međunarodni dan protiv homofobije, transfobije i bifobije.

 Naša grupa volontera iz organizacije “Da se zna!”, je dobila priliku da učestvuje i pomaže oko priprema za ovaj istorijski događaj. U četvrtak 16. maja smo se uputili u Novi Sad. Kao gosti Grupe Izađi, imali smo čast i priliku da organizujemo našu radionicu, gde smo predstavili naš rad. Nakon slatkog upoznavanja, sa volonterima “Grupe Izađi” pravili smo transparente i napravili okvirni plan za sutrađnji Prajd.

Sledećeg dana smo ustali rano ujutru da se sa ostalim volonterima okupimo na Trgu Republike. Tamo smo preuzeli svoje zadatke i Prajd je mogao da počne.

Veliki deo Pajda je bio namenjen govorima, koje su održali organizator događja Filip Kocevski,  zamenica gradonačelnika Novog Sada Ljiljana Koković, delegat iz EU u Srbiji Ekmel Čizmeđiolu, Vukašin Gvozdanović iz OPENS i Aleksandar Savić ispred Belgrade Pride-a I Udruženja Da Se Zna! .

Na samom prajdu nije bilo nikakvih velikih incidenata, ali se zato istovremeno dešavao organiziovani skup od destak ljudi, koji su se protivili ideji Prajda. S obzirom na to da je ovo bio prvi Prajd, broj ljudi e bio zadovoljavajući.

Uspešan Prajd proslavili smo uveče uz Drag show koji su pripremili Drag performeri i performerke iz Beograda, a za muziku su se pobrinuli Jovijah i Haus of Plastics.

Srećna sam i ponosna što sam sa svojim prijateljima bila deo jednog novog Prajda i što sam imala privilegiju da dam svoj doprinos vidljivosti lokalne zajednice.

Autor: Ana Manojlović Habicht

Ana Manojlović Habicht je mlada LGBTQ aktivistkinja i novinarka, koja voli da piše,bavi se dregom i Ljubljančanka je u srcu. U svoje slobodno vreme voli da čita, bleji sa prijateljima i da putuje (posebno u relaciji Ljubljana-Beograd). Kao novinarka radi već godinu dana, a kao dreg kralj/kraljica pod imenom Eric Dagger se bavi mesec dana. Voli svu vrstu muzike, ali za poeziju ima posebno mesto u svom srcu.

Šesti festival “Miredita – dobar dan!” u Beogradu

Od 29. maja do 1. juna održaće se, šesti po redu, festival “Miredita – dobar dan”.  Cilj festivala je da se susretima srpskih i kosovskih društvenih i kulturnih zajednica iniciraju promene i stvori tradicija saradnje, kojom će biti dat trajni doprinos normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine. Kao i prethodnih godina, festival svojim programom želi da pokaže da je saradnja dva društva moguća i da se ona već odvija na raznim nivoima – kulturnom, umetničkom, društvenom… S druge strane, Briselski dijalog je u zastoju, političari sa obe strane se takmiče u optužbama i za sve to vreme trpe građani kako u Srbiji tako i na Kosovu. Zbog toga, program ovogodišnjeg festivala se bavi svim onim pitanjima koje političari na visokom nivou izbegavaju, čineći odnose Beograda i Prištine najlošijim otkad se vode pregovori o normalizaciji odnosa.

Festival će ove godine zvanično biti otvoren 29. maja u 19 časova u Centru za kulturnu dekontaminaciju, nakon čega će publika imati priliku da pogleda i učestvuje u izložbi “Hajde da vodimo ljubav” kojom autor, Škumbin Tafilaj, javnosti želi da pošalje poziv da kaže “ne” govoru mržnje.

U 20 časova biće prikazan film “Hladni novembar” reditelja Ismeta Sijarine, film čija se radnja dešava u periodu kada je raspad Jugoslavije u punom zamahu, kada jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević pokušava da umanji kosovsku autonomiju u okviru Jugoslavije i vremenu kada je albanska populacija na Kosovu bila izložena jakim pritiscima u državnim i obrazovnim institucijama.

Drugi dan festivala “Mirëdita, dobar dan!“ biće posvećen pitanju nestalih. U četvrtak, 30. maja od 18 časova u “Dorćol platzu” biće organizovana debata i promocija knjige “Živeti uz sećanje na nestale”, koja govori o licima koja se od rata na Kosovu vode kao nestala i ljudima koji za nestalima i dalje tragaju. Nakon razgovora i promocije knjige, biće prikazan dokumentarni film “Ferdonija” o majkama sa Kosova koje skoro 2 decenije tragaju za članovima svojih porodica, a koji su nestali tokom kosovskog rata.

Trećeg dana festivala, 31. maja, biće predstavljena zbirka odabranih dramskih komada albanskih pisaca sa Kosova “Let iznad kosovskog pozorišta” – zbirka dela koja su nastala u periodu od NATO bombardovanja do proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine. Program trećeg dana festivala biće nastavljen izvođenjem predstave “Balkanski Kreoli”, drame Envera Petrovcija o deci rođenoj u brakovima roditelja različitih nacionalnosti. Predstava govori o deci koja su za vreme bivše Jugoslavije bila vaspitana bez jakog nacionalističkog naboja, zbog čega su od strane društva bili označavani kao sumnjivi i nepoželjni jer se tokom ratova nisu svrstavali ni na jednu stranu.

Poslednjeg festivalskog dana biće predstavljena publikacija “Istorija Kosova u školskim udžbenicima Kosova, Albanije, Srbije, Crne Gore i Makedonije” Škelzena Gašija, a koja razmatra način predstavljanja određenih istorijskih momenata i razlike u njihovom predstavljanju u školskim udžbenicima susednih država.

Festival će biti zatvoren muzičkim programom, nastupom benda iz Đakovice “Don’t listen to your neighbors” koji donosi spoj tradicionalnih albanskih i narodnih pesama u modernom stilu i nastupom prištinske producentkinje – DJ Matale.

Ovom prilikom, pozivamo vas da nam se pridružite na ovogodišnjoj “Mirediti” i da zajedno pokažemo da je saradnja dva društva i te kako moguća i da ćemo se uvek boriti protiv etničkih stereotipa!  

Festival “Miredita – dobar dan” zajednički organizuju Inicijativa mladih za ljudska prava i Građanske Inicijative iz Beograda i Integra iz Prištine.

Autor: Bojan Lazić

Bojan je aktivista Beograd Prajda i Inicijative mladih za ljudska prava. Sfere interesovanja su mu ljudska prava, regionalna saradnja, demokratizacija društva i institucija, tranziciona pravda i još mnogo toga. Najviše voli da putuje po regionu, pa su mu omiljeni gradovi Sarajevo i Priština. Voli da čita, piše, bloguje i javno iznosi svoje, često, ne tako popularne stavove. Životni moto mu je poruka Zorana Đinđića - "Radi ono što smatraš da je ispravno, a ne ono što će većina da podrži".