Author - Nemanja Stijak

Zašto (ne) merimo seksualnu orijentaciju?

Seksualne orijentacije drukčije od heteroseksualne su odavno uočene i pribeležene. Međutim, o tome kako znamo, odnosno kako utvrđujemo ko su ljudi drugačije seksualno orijentisani se priča tek nešto više od pola veka. 

Prvo poznato „merenje“ seksualne orijentacije uradio je američki istraživač Alfred Kinsi, polovinom 20. veka. Ukratko, on je skaliranje uradio na čisto prakseološkom osnovu – na lestvici od 1 do 6 odredio je podeoke od čisto istopolnih do čisto heteroseksualnih polnih praksi. Sedmu X kategoriju rezervisao je za osobe koje nemaju nikakve emotivne niti seksualne reakcije ili aktivnosti. 

Kinsijeva skala je bila revolucionarna jer je prva koja se dotakla samog definisanja seksualne orijentacije. Ali, relativno brzo se suočila sa mnogim poteškoćama: u kojim tačno brojkama na podeocima možemo odrediti biseksualne osobe? Da li je 6 podeoka dovoljno da se obuhvati sva seksualna praksa? Zašto poslednja X stavka na lestivici ne odražava aseksualnost u svojoj definiciji, budući da tu smešta ljude bez seksualnih aktivnosti, a ne one koji ne osećaju seksualni i emotivni afinitet? 

I pored brojnih manjkavosti, ova skala je ipak bila dobar uvod kao početno prodiranje u samu srž izučavanja seksualne orijentacije i otkrila ono sa čime se mnogi i danas teško suočavaju – ima ljudi koji nisu isključivo strejt ili gej.

Američki istraživač austrijskog porekla Fric Klajn pokušao je da napravi svojevrsnu nadgradnju ove skale. Klajn je bio biseksualac i, zapanjen nad manjkom teorijske građe vezane za njegovu seksualnu orijentaciju, pokreće prve bi grupe podrške, proučava biseksualne parove i pokušava da unapredi skaliranje na osnovu koga se može odrediti seksualna orijentacija.

U knjizi Biseksualna opcija iz 1978. godine uvodi tablicu koja je, za razliku od Kinsijeve skale, multidimenzionalna. Na osnovu 7 faktora, ova tablica je proširena na seksualni afinitet u prošlosti, sadašnjosti i prognoziranoj budućnosti. 

Ove kategorije uključuju privlačnost, fantazije, emotivne sklonosti, seksualne aktivnosti, društvene i životne preferencije i samoodređenje. 

Iako definitivno preciznija i unapređenija u odnosu na Kinsija, ova tablica je naišla na kritike i dokazane nedostatke. Neke kategorije su nejasne, emotivne sklonosti nisu dovoljno precizne, nije jasno šta seksualni afinitet podrazumeva… 

Kasnije su se pojavile i druge skale, koje su pokušale da budu i preciznije: Šiveli i De Seko skala, Selova procena, Fridmanova mera adolescentne seksualne orijentacije – najnovija, iz 2004. godine. 

Kako se koje skaliranje pojavilo u društvenim naukama, kritike i manjkavosti su odmah izlazile na videlo. Koliko god da se novih dimenzija, pitanja, različitih uglova postavi pri konstruisanju skale dolazimo do nelogičnosti i odstupanja. I ona se uglavnom svode na to da su ispitanici/ce postavljeni pred binarni „svršeni čin“ – i da brojkom moraju da se odrede gde se nalaze između homo i heteroseksualnosti. 

Ukupno u svetu postoji oko 200 skala prema kojima se meri seksualna orijentacija. 

Problem sa njima je što matematički hoće da svedu prakse, osećanja i predviđanja, a ljudi nisu matematika. Nedostatak prakse ne znači ni nepostojanje seksualne orijentacije. Učestala seksualna praksa nju takođe nužno ne potvrđuje. Misli i fantazije nisu nužno proizvod afiniteta. Koliko god da se neka nova skala zakomplikuje, opet će biti manjkava jer su ljudi toliko različiti da ona ne bi mogla da ih sve obuhvati.  

Mogućnosti preciznog merenja postaju manje izglednije ako uvažimo i druge, neevropske kulture koje seksualnu orijentaciju razmatraju prema potpuno drukčijim kategorijama. Takođe, osobe koje sebe vide van bilo kakvih binarnih kategorija (kvir i dr.) takođe ne mogu da budu svrstane prema bilo kakvim parametrima. 

Podatak da nećemo verovatno nikada moći da precizno utvrdimo nečiju seksualnu orijentaciju  ne treba da obeshrabri, već naprotiv – da stavi u groplan samoodređenje. 

Ne treba ljude svrstavati na podeoke između dve krajnosti, već težiti ka društvu gde će osoba moći da bez posledica i straha podeli sa drugima ko je.

Kako mi sebe identifikujemo, a ne s koliko smo ljudi spavali i o kojima smo imali fantazije, najvažniji je parametar.

 Ako ne i jedini relevantan!

 

Autor: Stefan Šparavalo

Stefan je rođen i odrastao u Beogradu. Po struci je diplomirani politikolog, a više od pet godina se bavi odnosima s javnošću, marketingom i društvenim mrežama. Uživa takođe i u pisanju, za šta je u par navrata i nagrađen. Prvi korak u LGBT+ aktivizmu počinje sa Labrisovim treningom o političkom liderstvu LGBT+ osoba 2014. godine. Sada je deo ekipe Da se zna!, gde radi kao koordinator za medije i odnose sa javnošću.   

Tranzicija u Srbiji

Tranzicija je drugačija za svaku trans osobu koja kroz nju prolazi. Ona moze sadržati sve ili samo neke od sledećih koraka:  autovanje, promena imena, promena oznake pola u ličnim dokumentima, hormonska terapija, operacije itd. 

Kao što se moze primetiti, neki  od gore navedenih koraka su društvene, neki pravne, a neki medicinske prirode. U idealnoj situaciji, svi ovi koraci bi bili opcionalni i potpuno nezavisni jedan od drugog. Nažalost, u Srbiji pravna tranzicija još uvek uveliko zavisi od medicinske, naime, samo se ime u dokumentima može promeniti bez ikakvih medicinskih terapija ili zahvata.

Osoba ime može promeniti samostalno od svoje 15. godine. U Porodičnom zakonu postoji stavka koja navodi da novo izabrano ime ne može biti  „u suprotnosti sa običajima i shvatanjima sredine“, a na matičaru je da odredi da li novo ime ispunjava ovaj uslov. U praksi, to najčesce znači da će matičar odbiti ime koje ne odgovara oznaci pola u dokumentima. Stoga, veliki broj trans osoba koje menjaju ime pre medicinske tranzcije, biraju rodno neutralna imena. Međutim, u protekle dve godine, nekoliko trans osoba su uspele da promene ime iako ono nije odgovaralo njihovoj oznaci pola u dokumentima.

Sto se medicinske tranzicije tiče, ona se može obaviti u državnim zdravstvenim insititucijama i parcijalno je pokrivena zdravstvenim osiguranjem, ukoliko je osoba državljanin/ka Srbije i osigurana u Republičkom Fondu za Zdravstveno Osiguranje.  

Medicinska tranzicija počinje odlaskom lekaru opšte prakse kome trans osoba traži uput na jednu od dve psihijatrice koje rade sa trans osabama.  Za osobe koje žive u Beogradu, procedura je brza jer odmah dobijaju uput na potrebnog specijalistu, dok osobe iz unutrašnjosti moraju da dobiju dodatni pecat od lokalnih specijalista da bi mogli da dođu u Beograd, gde obe gore navedene psihijatrice rade. 

Ukoliko trans osoba želi da krene na hormonsku terapiju, mora da dobije preporuku od psihijatra. Po pravilu, psihijatri koji rade sa trans osobama u Srbiji, preporuke daju tek nakon minimum godinu dana redovnih sastanaka.  Sa preporukom za hormonsku terapiju, osoba opet ide lekaru opšte prakse i traži uput na edokrinologa specijalistu koji radi sa trans osobama. Nazalost, u Srbiji sa trans osobama rade samo nekoliko endokrinologa iz Klinickog Centra Srbije. 

Pre prepisivanja hormonske terapije, endokrinolog će tražiti temljne analize krvi i razne druge preglede. Endokrinolog hormonsku terapiju prepisuje ukoliko nema medicinskih kontraindikacija.  Prepisani hormoni se uglavnom mogu naći u apotekama. Nazalost, pojedini hormoni koje lekar prepisuje trans ženama, više nisu na tržištu u Srbiji. 

Osobe koje žele da se operišu o trošku RFZO, moraju imati preporuke za operaciju od dva psihijatra koji rade sa trans osobama, kao i od endokrinologa. Uz to, osoba mora biti na hormonskoj terapiji minimum godinu dana. RFZO pokriva dve trećine troška operacije, a iznos koji trans osoba mora da plati iz svog džepa je oko 1000 evra. Da bi operacija bila odobrena, osoba mora da obavi dodatne preglede i prikupi potrebnu dokumentaciju koju dostavlja Republičkoj Komisiji za Transrodna Stanja. Ukoliko komisija odobri operaciju, trans osoba ide kod hirurga da zakaže operaciju i bude informisana o pripremi za istu. 

Oznaka pola u ličnim dokumentima se može promeniti nakon godinu dana hormonske terapije, na osnovu formulara koji potpisuje psihijatar specijalista i endokrinolog specijalista. Taj formular se dostavlja nadležnoj opštini koja će izvršiti promenu oznake pola u matičnim knjigama. Nakon toga, osoba može promeniti ime (ukoliko već nije) i  izvaditi novu ličnu kartu, pasoš , diplome i druge dokumente. Ovaj proces se može obaviti i nakon operacije, a u tom slucaju hirurg potpisuje formular.

Autor: Saša Lazić

Saša je aktivan u civilnom sektoru kao pravnik Getena i trans aktivista od 2016 godine. 2018 i 2019 godine, radio je kao konsultant za Ujedinjene Nacije i doprineo izradnji raznih materijala za lokalnu i globalnu Free & Equal kampanju."  

LGBT+ alfabet

Dobro je poznato da broj slova koji se krije iza onog ’’plus’’ znaka u LGBT akronimu iz godine u godinu raste – i nije mali broj slučajeva u kojima se taj rast doživljava sa negativnom konotacijom: ’’Šta će još da izmisle?’’, ’’Samo nešto dodaju’’ neki su od komentara koji se mogu svakodnevno čuti. Ali, ono što je ljudima nedovoljno poznato jeste značaj svakog od ovih slova – kada neko konačno sazna da ono sa čime se identifikuje postoji u akronimu i da postoji još ljudi koji se isto tako identifikuje – to izaziva ogroman osećaj olakšanja i (samo)spoznaje. Zato će u ovom tekstu biti objašnjeno svako slovo, podgrupe i njihov značaj u ’’plus’’ akronimu – LGBTTQQIAAP (plus).

Lezbejka i Gej – Dva osnovna pojma – odnose se na osobe koje osećaju emotivnu i/ili seksualnu privlačnost prema osobama istog pola. Termin homoseksualac vezan je za klinička istraživanja, te se u svakodnevnog govoru, kao i u medijskom izveštavanju, smatra zastarelim i donekle pežorativnim. Reč Gej - Gay, pre nego što je dobila ovu svrhu, u engleskom jeziku koristila se kao pridev za osobe koje su srećne, bezbrižne, vesele. Gej se prvenstveno odnosi na muškarce, ali ponekad se koristi i kao zajednički termin za osobe koje su istopolno orijentisane. Međutim, kako su problemi ove dve grupe počela da se izdvajaju, odlučeno je da se gej koristi za muškarce, a lezbejka za žene, kao dve posebne manjinske grupe.

 Termin lezbejka potiče iz Antičke Grčke – pesnikinja Sapfo, poreklom sa grčkog ostrva Lezbos, otvoreno je pisala o svojoj naklonosti prema ženama, odnosima sa njima i njihovoj lepoti.

Biseksualan/na – prva defincija kaže da se ova orijentacija odnosi na osobe koje osećaju emotivnu i/ili seksualnu privlačnost i prema muškom i prema ženskom polu. Za biseksualnost su vezane mnoge stigme – da označava prelaznu fazu strejt – gej, da niko ne može biti biseksualno orijentisan, ili da se ova etiketa koristi kako bi osobe sakrile svoju promiskuitetnost – sve ovo predstavlja problematiku takozvanog ’’bi brisanja’’.

Postoje kritike da ovaj termin sa prefiksom ’’bi’’ briše druge rodne identitete i da je vezan samo za dva pola, te da nije inkluzivan, te su rađene i redefinicije incijelnog pojma, a više o ovoj temi možete pročitati u tekstu: http://parada.rs/2019/07/09/problemi-sa-terminologijom-da-li-je-biseksualnost-transfobicna/

Panseksualan/na – Osoba koju privlače osobe svih rodnih identiteta, ili neko koga privlače kvaliteti osobe, nevezano za njene rodne identitete. Prefiks ’’pan’’ na latinskom znači ’’sve’’ i, po mišljenjima nekih, time briše rodnu binarnost koju neki smatraju problematičnom kod biseksualnosti.

Aseksualan/na – Osoba koja oseća veoma malo ili ni malo seksualne privlačnosti prema nekoj drugoj osobi. Ovaj termin razlikuje se od aromantičnosti, koja predstavlja odsustvo emotivne (romantične) privlačnosti. Osobe koje su aseksualne nisu nužno i aromantične, i obruto. 

Aseksualnost predstavlja čitav spektar, poznat kao sivi spektar ili siva zona – od potpunog odsustva seksualne privlačnosti do kompletnog seksualnog identiteta.

Demiseksualan/na  - Neko ko može osetiti seksualnu privlačnost prema drugoj osobi samo ukoliko sa tom istom osobom uspostavi jaku emotivnu povezanost.

Cisrodan/na (Cis)  - Osoba čiji se rodni identitet (unutrašnji osećaj roda sa kojim se rađamo, a koji je zasnovan na socijalnom konstruktu rodnih normi) poklapa sa polom pripisanim na rođenju (zasnovanim na fizičkim karakteristikama).

Trans – Najširi i najkorektniji termin koji pokriva sve ne-cisrodne identitete.

Transrodan/na – Termin širokog spektra koji označava osobe čiji se rodni identitet ili izražavanje ne poklapa sa polom pripisanim na rođenju – stanje koje se naziva rodna disforija.

Transseksualan/na – Termin koji mnogi smatraju zastarelim i uvredljivim, a koji se odnosi na osobe kojima se rodni identitet ne poklapa sa polom pripisanim na rođenju, a koje su se opredelile za tranziciju, uključujuću hormonsku terapiju i hirurške zahvate. Ovaj termin isključuje deo trans zajednice koji ne želi da se podvrgne nekoj od navedenih medicinskih procedura.

Rodno nekonformišuć/a (Gender nonconforming) - Osoba koja svoj rod izražava van granica isključivo muževnog ili ženstvenog. Nisu sve rodno nekonformišuće osobe i nužno transrodne.

Kvir (queer) – Termin koji se odnosi na osobe koje svoju seksaulnu orijentaciju i/ili rodni identitet ne žele da etiketiraju na poseban način, ali se ne osećaju da spadaju u binarni društveni konstrukt seksualnosti i rodnog identiteta.

Questioning – Osobe čija seksualnost i/ili rodni identitet i dalje fluktuiraju i koje ne žele da je etiketiraju na poseban način.

Nebinaran/na, (non-binary, genderqueer) – Osoba koja se ne identifikuje ni kao muško ni kao žensko, već svoj rodni identitet doživljava van tradicionalnog, binarnog konstrukta roda.

Rodno fluidan/na – Osobe čije rodno izražavanje fluktuira – nekada se izražavaju muževnije, nekada ženstvenije, a nekada kao rodno neutralne.

Interseks –  interseks osobe su rođene sa fizičkim ili biološkim polnim karakteristikama (poput polne anatomije, reproduktivnih organa, hormonskih obrazaca i/ili hromozomskih obrazaca) koji se ne poklapaju sa tipičnim definicijama muškog, odnosno ženskog tela.

Znak + ne predstavlja samo matematički simbol, već, kao znak koji će uvek stajati na kraju LGBT+ akronima, ostavlja prostor za sve nivoe spektra roda i seksualnosti.

Autor: Filip Vulović

Student Fakultet organizacionih nauka, aktivista, part-time koordinator Prajd Info Centra, jin Jovanovom jangu. Aktivizmom je počeo da se bavi kao volonter udruženja ’’Da se zna!’’, gde je kasnije izglasan za koordinatora volonterske grupe. Takođe je aktivista Inicijative mladih za ljudska prava, a interesuju ga i tranziciona pravda i poboljšanje odnosa među mladima iz zaraćenih država Zapadnog Balkana.

Bravo za carice koje će tužiti Srbiju da bi promenile zakon o brakovima

Jelena Dubovi i Sunčica Kapunović iz Novog Sada su u vezi četiri godine, a 2016. godine su se i verile. Pošto su u opšinskom matičnom uredu u Novom Sadu odbili da ih venčaju, odlučile su da pokrenu legalnu bitku i ujedno su postale prve pripadnice LGBT zajednice koje su to učinile u Srbiji.

Jelena ima 27 godina, a Sunčica 29. Obe su još pre dve godine, kada su se verile, bile svesne da će morati da uđu u pravnu bitku u trenutku kada budu rešile da se uzmu. Njihova advokatica je izjavila je da bi slučaj mogao doći do Evropskog suda za ljudska prava. Zbog svog cilja i visokih pravnih troškova koji će uslediti otvorile su i stranicu na kojoj prikupljaju sredstva, a do sada su skupile oko 1.000 funti.

Devojke su tim povodom snimile video u kom objašnjavaju zašto su se odlučile na ovakav korak i zašto je to izuzetno važno za njih, ali i mnoge druge koji se nalaze u sličnoj situaciji.

“Zovem se Jelena Dubovi. Moja partnerka, Sunčica Kopunović i ja smo u emotivnoj vezi već četiri godine, i živimo u Srbiji koja pravno ne prepoznaje istopolne parove. Ovo mora da se promeni…

Pokrenule smo pravnu borbu za registraciju istopolnih zajednica u Srbiji. Kao i drugi LGBTI parovi u ovom delu Evrope, suočavamo se sa brojnim nepravdama, pritiscima i pretnjama. Uprkos tome, odlučile smo da pod svojim punim imenima budemo prvi par u Srbiji koji će otvoreno govoriti o svoj toj borbi…

Tražimo ravnopravnost pred zakonom, i u ovoj borbi za naša prava potrebna nam je vaša pomoć…

Cilj nam je da skupimo jedan milion RSD/£7,500 radi pokrivanja osnovnih troškova. Prvo radi finansiranja parnica za nas i još dva para, drugo za osmišljavanje i vođenje kampanje u cilju senzibilisanja javnosti za naše predmete i njihov značaj, a sve u cilju izglasavanja novog zakona u Narodnoj skupštini…

Moja partnerka i ja smo, 17. aprila 2019. godine, otišle u opštinski matični ured u Novom Sadu sa zahtevom da registrujemo našu zajednicu.

Sektor za lična stanja građana u Novom Sadu (Autonomna pokrajina Vojvodina, Gradska uprava za opšte poslove, i Odsek za upravni postupak) je odlukom od dana 3. maja 2019. godine odbio naš zahtev, uz pravno obrazloženje da se u matičnu knjigu venčanih može registrovati isključivo bračna zajednica, te iako ispunjavamo gotovo sve zakonom propisane uslove, nisu nam dozvolili registraciju jer smo nas dve osobe istog pola.

I druga dva istopolna para iz Beograda (M.K. i M.P.; S.S. i M.M.) su dobila identično obrazloženje.

Smatramo da je matična služba odbijanjem da nas registruje, ili da nam obezbedi pravni okvir za ostvarivanje naših prava, izvršila povredu prava koja su nam garantovana Ustavom Republike Srbije i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama (EKLJP).

Očekujemo da svi naši zahtevi budu odbijeni od strane nadležnih administrativnih i sudskih institucija, u kom slučaju treba da pokrenemo odgovarajuće pravne postupke zbog kršenja ljudskih prava pred Zaštitnikom građana, Poverenicom za zaštitu ravnopravnosti i Ustavnim sudom. Rešene smo i spremne da idemo sve do Strazbura. Sredstva koja prikupimo iznad postavljenog cilja koristićemo za naredne korake, ukoliko budu neophodni.”

Cilj bitke ove dve hrabre devojke nije izmena Porodičnog zakona, čime bi dobile pravo da stupe u brak, a što bi zahtevalo promenu Ustava Republike Srbije, već da, poput slučaja ’’Oliari i drugi protiv Italije’’ iz 2015. godine, dobijenom presudom Evropskog suda za ljudska prava izvrše pritisak na Srbiju da implementira novi zakon koji će istopolnim parovima omogućiti uživanje jednakih prava, kao što je to do sada bio slučaj sa tradicionalnim bračnim zajednicama.

Izvor: Noizz.rs

Sanja i Anđela iz Beograda su 3 godine zajedno, a njihova veza je posebna: Podržavaju nas roditelji

Njihov odnos specifičan je iz više razloga. Sanja je rođena sa distrofijom mišića i oduvek je u kolicima, a sa svojom devojkom, ona se bori za prihvatanje razlika

vaki put kada pomislite da vaša ljubav nije uspela, jer je naišla na prepreku, dobro pogledajte ovu fotografiju, koju je napravio Martin Stamenković.

Na njoj su Sanja (29) i Anđela (25) iz Beograda upoznale su se putem društvenih mreža i skoro tri godine su u ljubavnoj vezi. Njihov odnos specifičan je iz više razloga. Sanja je rođena sa distrofijom mišića i oduvek je u kolicima, a sa svojom devojkom, ona se bori za prihvatanje razlika.

U saradnji sa fotografom Martinom Stamenkovićem, odlučile su da poziraju za njegovu izložbu "Love", koja će biti održana 16. avgusta u Pride Centru u Beogradu. Anđela i Sanja će time podržati njegov projekat i one koji se plaše da budu ono što jesu.

- Od kada znam za sebe, u kolicima sam, tako da me negativni komentari nikada nisu preterano doticali. Važno mi je da moja porodica, kao i Anđelina, prihvata našu vezu i podržavaju nas. Ja sam im rekla da samo želim da poštuju nju, da možemo zajedno da se pojavljujemo na nekim proslavama ili javnim mestima uopšte. Ne želim da se krijem. Stalno nas dve provodimo vreme zajedno i ne znam kako bih igde mogla bez nje - počinje priču za "Telegraf" Sanja.

Zbog svoje seksualnosti nikada nisu imale nikakve neprijatnosti, a nemaju problem ni sa mišljenjima drugih ljudi. Stoga su hrabro i pristale na fotografisanje. Kao reakcija na ono što je Martinov objektiv zabeležio, došlo je mnogo lajkova, novih pratilaca, a ružne komentare u startu je zanemarila.

Možda je ljudima glupo da bilo šta loše pričaju ili dobacuju zbog mene ovakve kakva jesam, ne znam. Ne mogu to da prosuđujem. U Srbiji je normalno očekitvati da će doći loši komentari uz sve što ima veze sa LGBT osobama, ali to me nije sprečilo da se fotogrfišem. Sve dok ne budemo životno ugrožene, ne daj Bože, sve je podnošljivo - priča nam hrabra Sanja.

OD ROĐENJA SAM NAVIKLA DA SAM DRUGAČIJA

- Na sebe ovakvu morala sam da se navikavam od rođenja, da prihvatam stanje u kom se moje telo nalazi. Potom, usledio je period samopriznanja moje seksualnosti, tako da meni biti drugačiji proces je koji prosto traje ceo život. Mada, za mene je sve u mom životu normalno, jer 29 godina sam ovakva kakva jesam i to što jesam - rekla je Sanja Marković.

MARTIN: NJIH DVE SU BILE NAJLUĐI I NAJOPUŠTENIJI PAR

Pitali smo autra izložbe na kojoj će se naći i fotografija Sanje i Anđele, kako je raditi sa njima i šta je zamisao celog projekta.

- Odlučio sam se na ovaj projekat jer mi je dosta mržnje i dosta širenja iste. Želeo sam da moja treća izložba posle "F*ck Your Standards" ipak bude sličnog duha ali sa jednim ciljem, a to je da pokažem sve tipove ljubavi. Hoću da ukažem ljudima da ljubav prema samom sebi, prema suprotnom ili istom polu, ljubav prema svom telu, je "LOVE" i niko nema pravo da tu ljubav učini manje važnom jer je samo drugi oblik iste materije - rekao je za naš portal ovaj mladi, talentovani fotograf.

Otkrio nam je i da su upravo naše dve sagovornice bile "najopušteniji, najluđi i najzabavniji par" koji je on fotografisao.

Izvor: www.telegraf.rs

Svake godine dobijamo novu generaciju branitelja i braniteljki manjinskih prava

Manjinska prava od značaja su za samo društvo, kao i za celokupan pravni sistem. Pojam manjina ne shvata se identično u svim društvima. Samim tim zavisno od sistema uživaju različitu pravnu zaštitu. U našoj državi zaštita se prvenstveno pruža putem Ustava Republike Srbije iz 2006, a zatim i putem zakona, kao što su Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o ravnopravnosti polova, Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, Strategija za unapređivanje položaja Roma u Republici Srbiji, Zakon o zaštiti lica sa smetnjama u razvoju i mnogi drugi. Kada govorimo o zaštiti na međunarodnom nivou, najznačajniji dokument jeste Evropska konvencija o ljudskim pravima, koja obavezuje našu državu, kao i Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima.

Institut za evropske poslove, nevladina organizacija koja rad zasniva na osnaživanju evropskih principa i vrednosti, održao je Trening za branitelje i braniteljke manjinskih prava, u Jagodini, u periodu od 01.07. do 06.07. Učesnici ovog treninga bili su pravnici različitog nivoa znanja, iz različitih krajeva Srbije, među kojima se našla i Jasna Stojanović, studentkinja master studija na Pravnom fakultetu u Nišu.

„Naša država napravila je pomak u pogledu informisanja građana o njihovim pravima, međutim, ne dovoljno. Postoj brojni nedostaci u pružanju zaštite, razvoju mehanizma i načina njenog pružanja, kao i u poznavanju građana s pravnim poretkom Republike Srbije. Stoga, treba podstaći građane da se ne uzdržavaju od obraćanja raznovrsnim institucijama, ali i učešću na seminarima i treninzima koje održavaju nevladine organizacije“, rekla je Jasna Stojanović.

Na ovom treningu učestvovali su uglavnom pravnici, od studenata do advokata, ali i aktivisti u nevladinim organizacija, iz cele Srbije. Odabir učesnika bio je raznolik, ali uveliko doprineo svrsi treninga, s obzirom na to da im je to pomoglo da uvide punu sliku. Upravo takav odabir doprineo je da u svemu postupaju različito, ali zajedno, navela je Stojanović.

Foto: Jasna Stojanović, privanta arhiva

„Sam trening podrazumevao je predavanja, diskusije, ali i praktične oblike –simulacije, posetu Višem sudu, kao i Forum teatar, organizovanih kroz veoma dinamičnu agendu od ranih jutarnjih časova, do večernjih. Uokviru prvog predavanja upoznali smo se s pojmom manjina i diskriminacije i vodili diskusiju o pravima koji nazaduju, kao i konkretnom primeru kršenja manjinskih prava- uvođenju smrtne kazne, s Ivanom Đurićem, aktivistom za ljudska prava. Već na drugom predavanju razradili smo konkretne „žive“ primere kršenja manjinskih prava u Srbiji i okolnom državama, s Goranom Miletićem, regionalnim direktorom za Zapadnu Evropu Civil Rights Defenders-a. Među predavačima našli su se i Marija Demić-prva visokoobrazovana romkinja i aktivistkinja za prava roma, Dragoslava Barzut- aktivistkinja za prava LGBT populacije, Ivana Filipov, mlađa savetnica Poverenika za zaštitu ravnopranosti, kao i sudije pri Višem sudu u Jagodini, Jasminka Velisavljević i Ružica Mihajlović, Milan Bajić, specijalista za usaglašavanje sudske prakse pri Vrhovnom kasacionom sudu i član Saveta Evrope, Vladimir Vukčević, bivši tužilac za ratne zločine, psihološkinja Tamara Tomaševič i doktoranktinja sa novosadske Akademije umetnosti, Branka Bajić“, govori o predavanju Jasna Stojanović.

Međutim, ovaj trening samo je jedan deo programa koji sprovodi Institut u cilju obrazovanja branitelja i branitenjki. Sam program traje četiri meseca i podrazumeva i medijska pojavljivanja, vršnjačke edukacije, kao i pisanje predloga praktičnih politika. Time se zapravo postiže cilj celokupnog projekta. Prvo, promovisanje značaja manjinskih prava i mehanizama i načine zaštite, promovisanje ovakvih treninga i motivisanje što većeg broja građana da učestvuju.

Trening; Foto: Institut za evropske poslove

„Ljudska prava su mnogobrojna, pravo na život, zabrana rosptva, pravo na slobodu i sigurnost, pravo na slobodu izražavanja, pravo na pravično suđenje, pravo na sklapanje braka, zabrana diskriminacije. Manjine, kao deo pravnog poretka uživaju sva prava garantovana Ustavom, u jednakoj meri“, ističe Jasna.

Ona na kraju dodaje da ne postoji društvo oslobođeno od diskriminacije.

„Svi smo mi deo jednog pravnog sistema, te svi delimo dužnost doprinosa razvoju. Mnogi problemi mogu se sprečiti, ali i rešiti, prvo razumevanjem međusobnih razlika, a zatim zajedničkim radom na upoznavanju sa pravnim poretkom i svojim pravima i obavezama koje njega čine, kao i sa načinima i mehanizmima zaštite naših prava. Veoma je bitno biti aktivni učesnim pravnog poretka naše države, a ne samo pasivni posmatrač“, zaključila je Jasna Stojanović.

Izvor: niskevesti.rs

Kako smo se upoznavali

Aleksandar me pritiska da što pre napišem tekst o tome kako smo se upoznavali devedesetih i dok mu odgovaram da će tekst biti gotov večeras, gledam ljude koji sede oko mene u avionu. Tek na kraju shvatam da u istom redu sa druge strane sede dve mlade devojke u svojim ranim dvadesetim. Drže jedna drugu za ruku, kao mnogi drugi hetero parovi u istom avionu. Obe u drugoj ruci imaju smartphone i počinjem da razmišljam kolika je verovatnoća da su se upoznale baš uz pomoć mobilnog telefona, interneta ili društvenih mreža. Pretpostavljam ogromna. Avion poleće, njih dve se bez ikakvog ustezanja poljube a ja mislim o tome kako smo se u Srbiji upoznavali tih godina kada su one rođene, početkom onoga što zovu „vesele 90-te“.

Prva opcija su naravno bile žurke. Naravno, za žurke u klubovima tokom 90-tih se nije odlučivao veliki broj ljudi, a pre 1994. godine (kada je homoseksualnost dekriminalizovana), više smo išli u klubove za koje smo znali da se gazde ili menadžeri gay friendly. „Soul Food“ i „Industrija“ su najpoznatije oaze slobode iz ovog perioda. „Visage“ kod Vukovog spomenika je bio prvi koji je od 1994. imao samo LGBT ekipu i gde je obezbeđenje na vratima „upozoravalo“ da su u pitanju „gej žurke“. „Promocija“ i „X“ su došli kasnije, ali je glavno obeležje bila činjenica da je svaki vlasnik kluba morao da ima „dobra leđa“ i odlično obezbeđenje. O sadržaju i muzici se nije vodilo previše računa, a nama je i to malo slobode puno značilo. O tome šta će se desiti kada iz kluba krenete kući ili ako u klub dođe policija, nije se puno razmišljalo. Druga verzija (naročito početkom 90-tih) su bile rođendanske žurke u nekom (iznajmljenom) klubu. Poželjno je bilo da vlasnicima objasnite kakva će ekipa doći, ali žurke su se pravile i bez ove napomene. „Ma, sine, nas dve smo stjuardese, nagledale smo se gejeva po celom svetu, pravi šta god hoćeš“, rekle su mi vlasnice C-kluba kada sam 1993. godine hteo da pravim žurku za svoj rođendan. Kada napravite ovu žurku, uglavnom se desi da pozovete 50, a dođe vam 100 ljudi. One su bile mnogo bolje za upoznavanje potencijalnog partnera/ke, jer smo verovali da ćemo lakše proveriti kakav je neko koga smo upoznali na „privatnoj žurci“, nego u klubu. Nije bilo Facebook-a ili Instagram-a koji bi nam dao spisak „zajedničkih prijatelja“ i malo više informacija o kandidatu ili kandidatkinji. Mobilnih telefona nije bilo, pa nam je neko dopisivanje i „čekanje na odgovor“ bilo nepoznato. Retki su imali privilegiju da mogu dati svoj fiksni telefon. Sve u svemu, izbor je bio sužen.  Treća vrsta su bile „žurke kod …“. U eri kada je još uvek postojalo „stanarsko pravo“, a komšije, policija i stanodavci moćniji nego danas, retko ko je hteo da pravi bilo šta gde bi došlo više od 10 osoba.  Naravno da smo svi jedva čekali ove žurke. Na njima su pucale duge veze i tu biste videli nekog sa kim ste imali jednokratni seks pre nekoliko meseci. Naravno, taj neko bi bio sa partnerom sa kojim je već tri godine u vezi i pravio bi se da vas ne poznaje.

Za gej i biseks muškarce je i tokom početka 90-tih bio aktuelan cruising kao i svakom drugom gradu u svetu. Prva opcija je bio neki WC (autobuska, železnička, Staklenac itd) i većina koja je koristila ovu opciju se uvek trudila da o tome ne priča. Na osnovu ovih iskustava, nastala je knjiga „Staklenac“ koja se i danas može naći u prodaji. Druga, nešto manje rizična i malo više prihvatljiva opcija u gej svetu su bili parkovi (Ušće i Karađorđev park).  Iako su se kleli da nikada nisu bili, svi bi otišli makar jednom iz radoznalosti - „Ma došao sam sa društvom da prošetam“ bilo je standardno opravdanje. Glavna „premija“ na ovakvim mestima je uvek bilo upoznavanje nekoga ko je neiskusan ili nov.

Međutim, za celu LGBT zajednicu, ali i za veliki deo heteroseksualnih osoba i parova koji su hteli „nešto više“, jedini izlaz u vremenu bez interneta i mobilnih telefona su bili tzv. lični oglasi. Tokom 80-tih, pravo mesto je bila zagrebačka „Erotika“, a kasnije „Erotski dodir“ (izdanje „Večernjih novosti“), i na kraju „Pan Erotika“ iz Novog Sada. Sistem je bio jednostavan, ali smo se svi plašili da li neko čita pisma i da li se nešto loše može desiti. Sve je počinjalo davanjem (prilično kratkog) oglasa u nekom od ovih časopisa, kako bi bio objavljen u narednom broju (jednom mesečno). To je nekada podrazumevalo i odlazak u poštu i plaćanje takvog oglasa, što baš i nije bilo previše „diskretno“. Oglas bi bio objavljen, a ispod njega bi stajala šifra. Naprimer: „Devojka (25) traži istomišljenicu iz okoline Beograda radi veze. Šifra: „Usamljena“. Oni koji su zainteresovani bi svoje pismo poslali na adresu časopisa sa naznakom na koju šifru se javljaju. Tih mesec dana, časopis bi prikupljao odgovore za vašu šifru i početkom narednog meseca bi vam sva pisma dostavili na adresu koju ste im dali. Za one koji su se plašili radoznalosti roditelja kada dobiju ovakvu pošiljku sa najmanje 20-tak pisama, mogućnost je bila Post Restante u pošti, dok su neki kupovali  poštanske sandučiće koje bi postavili u nekom ulazu zgrade koja se ne zaključava. Međutim, problemi su počinjali tek tada. Veliki broj onih koji su se javljali nije ostavljao nikakav kontakt, već je u pismu predlagao susret na nekom mestu u gradu u tačno određeni dan i vreme. Uz činjenicu da gotovo niko nije slao fotografiju, sve ovo je predstavljalo veliki rizik. Telefone (tada samo fiksne) su uglavnom ostavljali studenti koji su živeli u iznajmljenim stanovima i koji su ih menjali posle nekog vremena. Dejt sa bilo kim je tada bio zaista velika stvar.

Na kraju su stigli Internet i mobilni telefoni, ali je trebalo nekoliko godina da ove alatke postanu dostupne većem delu zajednice, kako bi poslužili za upoznavanje na način koji danas svi znamo.

Autor: Goran Miletić

“Svako društvo u kome je postignut napredak u poštovanju ljudskih prava LGBT+ osoba moralo je da prođe kroz dugotrajan i bolan proces povećanja vidljivosti ove zajednice. Srbija u tome nije nikakav izuzetak. Nasilje i diskriminacija neće prestati tako što ćutimo u četiri zida” .  

Tumtum i androginus – rodno varijantna i interseks stanja u jevrejskom Talmudu

Mnogi bi ocenili da je velika većina mejnstrim religija danas homo- i transfobična. Ova ocena je dosta površna, ali se može reći i delimično tačna ako bismo religiju posmatrali kroz rakurs verskih lidera tradicionalnih zajednica a koji su, u manjoj ili većoj meri, na određeni način autoriteti ili tzv. ovlašćeni tumači religije.

Rimokatolička crkva, istočne pravoslavne crkve, islam gotovo svih podvrsta, ortodoksni judaizam, pa i priličan deo protestantskih crkava… Veliki broj verskih autoriteta pobrojanih religija u najmanju ruku nema blagonaklon stav prema LGBT+ zajednici.

O tome kako se homofobija „podvukla“ pod kožu i zašto je toliko teško istisnuti je iz glavnih verskih tokova je tema za neki drugi tekst. Odnos LGBT+ ljudi i religije je duboko kompleksniji od šturog odbacivanja, a u gotovo svakoj se LGBT+ ljudi, istopolna ljubav, rodna disforija i druge teme obrađuju na određeni način.

Tako i u Talmudu. Ukratko rečeno, Talmud predstavlja „sabirni centar“ svih jevrejskih tekstova, misli i tumačenja i osnovna je baza za tumačenje jevrejskog zakona i teologije. Talmud ima dve glavne komponente – Mišnu (zapisanu Toru – Mojsijevo petoknjižje) i Gemaru (objašnjenje i  tumačenje Mišne, kao i druge misli i uspostavljena pravila jevrejskih rabina i mudraca).

Talmud je podeljen na 6 delova, koji se nazivaju sederi, a svaki seder ima između 7 i 12 knjiga, koji se nazivaju traktati.

Šesti seder je za potrebe ovog teksta posebno interesantan, i on se u načelu bavi ritualnom i duhovnom čistoćom.

Kroz ovaj deo promiču dva pojma – tumtum i androginus. Tumtum u bukvalnom prevodu sa hebrejskog znači pokriven, i u pitanju su osobe čiji rodni identitet ni polne karakterstike nisu poznate. Poseban deo navedenog šestog sedera diskutuje o tome koje se humre (pravila, tradicionalno binarno podeljena na muška i ženska) primenjuju na tumtum, i odgovor rabinske literature je – posebna, izvedena iz strožih pravila iz binarne klasifikacije. Sa današnjeg aspekta deluje interesantno i iznenađujuće da rabini nisu pokušavali tumtume da ukalupe u binarni sklop, već su tumtumi bili sui generis, rod za sebe – pre oko hiljadu i petsto godina!

Talmud opisuje i androginuse, koji prema dostupnoj literaturi najverovatnije opisuju interseks stanja, odnosno stanja kada polne karakterstike jedne osobe ne pripadaju striktno muškoj ili ženskoj kategoriji, odnosno obema istovremeno.

U traktatu Jevamot mudraci insistiraju da se androginusima da poseban rodni status (koliko ovo revolucionarno zvuči u vremenu kada su hirurške intervencije nad interseks bebama i dalje učestale?!)

Glavna razlika između androginusa i tumtuma je u tome što je androginus kao osoba sa nekarakterističnim polnim karakteristikama kategorija za sebe, dok se za tumtume ne zna nužno, a Talmud takođe navodi da su oni nekada muškarci, a nekada žene. Savremenim jezikom govoreći, rodno fluidna bića.

Debata o interseks stanjima seže i dalje – te se tako u jednom odeljku Talmuda dotakla i za prvog čoveka Adama. Iz traktata Berešit iz 6. veka poznata je debata između dva rabina – Šmuela i Jermijahua – o tome kako je Adam stvoren. Rabin Šmuel zastupa tezu da je Adam bio androginus i da je stvoren kao dvorodno biće sa dve strane! Njih dvojica su tada vodili interesantnu debatu oko rebra iz kog je stvorena Eva, jer je vrlo moguće da to nije rebro – pošto u Bibliji piše da je Eva stvorena micelotav, iz korena reči cela, koja kasnije u Bibliji ne označava rebro, već stranu! Tako rabin Šmuel zastupa tezu da je Bog od dvorodnog Adama izdvojio stranu i tako stvorio Evu.

I za kraj, interesantno je reći da se kroz mnogo traktata kasnije u Talmudu raspravlja vrlo detaljno i na praktičnim primerima oko toga šta se primenjuje za tumtume, a šta za androginuse, i u kojim situacijama. Do toliko sitnih detalja da rabini razmatraju šta se dešava kada tumtumu bude uočen testis, da li se androginus obrezuje ako je muški polni organ uočljiv, primenjuje li se zapovest razmnožavanja na tumtume…

Ali, ni u jednom delu se postojanje njihovih identiteta nije negiralo niti smeštalo u isključivo binarne šeme. 

 

Autor: Stefan Šparavalo

Stefan je rođen i odrastao u Beogradu. Po struci je diplomirani politikolog, a više od pet godina se bavi odnosima s javnošću, marketingom i društvenim mrežama. Uživa takođe i u pisanju, za šta je u par navrata i nagrađen. Prvi korak u LGBT+ aktivizmu počinje sa Labrisovim treningom o političkom liderstvu LGBT+ osoba 2014. godine. Sada je deo ekipe Da se zna!, gde radi kao koordinator za medije i odnose sa javnošću.   

Matematičar Alan Tjuring na novoj novčanici od 50 funti

Banka Engleske izabrala je matematičara Alana Tjuringa, koji je razbijao nacističke šifre u Drugom svetskom ratu, za lik na novoj novčanici od 50 funti.

Guverner engleske banke Mark Karni rekao je danas da je Tjuring "gigant na čijim leđima toliko ljudi danas stoji".

Tjuringov rad u razbijanju šifri nacističke komunikacije pomogao je u pobedi u ratu, ali mu je posle rata suđeno zbog homoseksualnosti koja je tada bile nelegalna. Umro je 1954. godine u 42. godini pošto je pojeo jabuku sa cijanidom.

Tjuring je posthumno 2013. dobio kraljevsko pomilovanje.

Najveća britanska novčanica je poslednja koja dobija novi izgled i koja će biti prebačena sa papira na bezbedniji i trajniji polimer. Na novim novčanicama od 10 i od 20 funti nalaze se likovi književnice Džejn Ostin i slikara J. M. W. Tarnera.

Novčanica sa Tjuringovim likom će biti puštena u opticaj 2021. godine.

Izvor: rs.n1info.com

Zašto je važno da se obrazujemo u oblasti zaštite ljudskih prava

Od 1. do 6. jula ove godine sam učestvovao na treningu “Minority Rights Defenders” u organizaciji Instituta za evropske poslove. Trening je koncipiran kao pet intenzivnih radnih dana na kojima smo govorili o teorijskim osnovama i istoriji razvoja ljudskih prava do same prakse međunarodnih i domaćih sudova u slučajevima kršenja manjinskih prava. Sam trening i njegov koncept me je motivisao da aktivno razmišljam o tome koliko je važno da znamo koja su naša prava, koje su to konvencije, zakoni, presude relevanitnih sudova značajne za garantovanje ljudskih prava, te kako da štitimo svoja prava kada se ona krše.

Trening je primarno namenjen pravnicima, studentima/kinjama prava, advokatima, tužiocima i sudijama koji su(ili bi trebalo da budu) bastion zaštite ljudskih prava. To su profesije koje odlučuju o tome da li je neko pravo prekršeno ili ne, kolika će biti izrečena sankcija onome ko prava krši i najvažnije - presude međunarodnih i domaćih sudova stvaraju ono što se zove “sudska praksa” na osnovu čega se u budućim sudskim procesima možemo pozivati. Bez svesti o ljudskim pravima kao nečemu fundamentalnom, oni koji primenjuju pravo neće biti svesni trenutka kada su nečija prava prekršena i neće reagovati. Zato su ovakvi treninzi jako važni za pravne profesije.

Sledeći razlog zašto je ovaj trening bio važan i zašto sam program postoji jeste nepostojanje predmeta “Ljudska prava” na pravnim fakultetima u Srbiji. Tamo i gde postoji, on je često izborni i jako malo studenata se opredeljuje da sluša ovaj predmet. To je jasan signal da mladi u Srbiji nisu zainteresovani za ljudska prava i ne shvataju veliki značaj istih. Donekle to mogu da razumem, s obzirom na veliki broj primera kršenja manjinskih prava u praksi, gde nadležne institucije nisu reagovale, a oni koji su ih kršili se proglašavaju za heroje. Dok se ta praksa ne promeni, ostaje da oni koji su zainteresovani za ovu jako važnu temu, sami tragaju za kursevima, seminarima, letnjim školama i ostalim oblicima neformalnog obrazovanja na kojima će moći da čuju nešto više od eksperata iz ove oblasti i od onih koji su na svojoj koži osetili kako je kada se nečije pravo grubo prekrši.

Treningom smo pokrili sledeće teme: Uvod u ljudska prava – zašto nam je to važno; Diskriminacija, individualna i kolektivna prava; Kršenje ljudskih prava i dobra praksa u radu sudova; Forum teatar – manjine u Srbiji; Diskusija o LGBT pravima u Srbiji; Razumevanje prava manjina u Srbiji; Diskusija o pravima Roma; Ljudska prava u sukobu; Uloga Poverenika za zaštitu ravnopravnosti u borbi protiv diskriminacije; Sudska praksa u oblasti zaštite ljudskih prava. 

Svaka od ovih tema bila nam je podjednako važna. U prilog tome je i činjenica da smo nalazili mnoge primere kršenja ovih prava u Srbiji, gde prekšioci nikada nisu sankcionisani. Zbog nemanja svesti o tome da je neko učinio krivično delo motivisan mržnjom zbog toga što je neko recimo Rom ili gej, mnogi ostaju nekažnjeni. Takva sudska praksa nekažnjivosti je signal nasilnicima da mogu da rade to što žele, da neće biti kažnjeni i da je potpuno u redu obračunati se fizički ili verbalno sa nekim ko je pripadnik manjinske grupe. S druge strane, žrtve nasilja se obeshrabruju da nasilje prijave, jer u napred znaju da učinioci neće biti sankcionisani uopšte ili neadekvatno. 

Koliko god slika bila crna, na nama je da učimo i delujemo. Nije isto kada ste potkovani znanjem o svojim pravima i kako da ih štitite, i kada o tome niste informisani što vam se kad-tad vrati u vidu nekažnjivosti nasilnika. Zato bih svakome preporučio da učestvuje na ovom i sličnim treninzima, jer oni služe za širenje znanja, ali i tako što ohrabruju pripadnike manjinskih zajednica da budu ponosni na to što jesu, znaju svoja prava i ne spustaju glavu pred nasiljem.

 

Autor: Bojan Lazić

Bojan je aktivista Beograd Prajda i Inicijative mladih za ljudska prava. Sfere interesovanja su mu ljudska prava, regionalna saradnja, demokratizacija društva i institucija, tranziciona pravda i još mnogo toga. Najviše voli da putuje po regionu, pa su mu omiljeni gradovi Sarajevo i Priština. Voli da čita, piše, bloguje i javno iznosi svoje, često, ne tako popularne stavove. Životni moto mu je poruka Zorana Đinđića - "Radi ono što smatraš da je ispravno, a ne ono što će većina da podrži".