Author - Nemanja Stijak

Razgovori sa zajednicom: Mesto LGBT+ zajednice na srpskoj političkoj sceni

Na prvom u nizu razgovora sa zajednicom Pride week-a 2019 u Prajd Info Centru imali smo čast da nam se pridruže dame sa srpske političke scene: Gordana Čomić (DemokratskaStranka), Nataša Mićić (Liberalno demokratska partija) i Aleksandra Galonja (Inicijativa Ne davimo Beograd).Događaj je moderirao aktivista organizacije “Da se zna”I član organizacionog odbora Beograd Prajda, Aleksandar Savić. 

Teme o kojima se razgovaralo su kontastantno prebacivanje LGBT+ zajednice od strane opozicije i vlasti, kao i ustaljeno neizjašnjavanje stranaka po pitanjima relavantnim za LGBT+ zajednicu. 

Gordana Čomić (Demokratska stranka) ističe da je netrpeljivost koja se može videti u našem društvu prema ženama i LGBT+ zajednici prisutna i na samoj političkoj sceni. Ističe da individualni indentitet nije jednak političkom indentitetu i da on ne utiče na inicijative koje podnosimo za zakone i na njihovo primenjivanje. Iako ne vidi ustavne promene u bliskoj budućnosti, urgira na izvršavanje organizovanog pritiska na vlast i narodne poslanike. Svoj stav zaokružila je sledećim citatom: „Ono u šta veruješ, od toga ne odustaješ i ne povlačiš se pred statuom moći!“

Nataša Mićić (Liberalno demokratska partija), poreklom iz Sarajeva, sa ponosom se osvrnula na nedavni uspeh Prajda u svom rodnom gradu. Predlaže edukaciju omladine o različitostima kao prvi korak ka smanjenju nasilja i pokretanje zdravog razgovora. Sa oduševljenjem je navela primer Prajd Karavana, koji je proteklih nedelja širio poruku ovogodišnjeg Prajda “ Ne odričem se“ i time ohrabrio zajednicu u gradovima širom Srbije. 

Aleksandra Galonja(Inicijativa Ne davimo Beograd) tvrdi da je instrumentalizacija LGBT+ zajednice i marginalizovanih grupa vid potvrde da zajednica ima čime da pregovara. Njenim rečima, “LGBT+ je poslednji adut u društveno tkivo netolerancije.” Iako priznaje da je nemati stav “zgodnije”, ona insistira na decidnim političkim stavovima kada je reč o ljudskim pravima. Poziva građane na urgiranje političkih aktera da ispune svako predizborno obećanje dato pojedincu i zajednicama. 

U Q&A delu razgovora, na pitanje publike “Šta ćete sutra uraditi za našu zajednicu?”, naše gošće ponudile su da tokom Prajd nedelje iskoriste svoje pozicije na političkoj sceni da pokrenu pitanja kao što su zakon o sklapanju istopolnih i zakon o rodnom identitetu, a Gordana Čomić i Aleksandra Galonja svoju podršku izraziće i tako što će nam se 15.9. u 17h na trgu “Slavija” pridružiti u ovogodišnjoj Prajd šetnji.

 

Autor: Valentina Stojković

Valentina je po profesiji security IT inženjer, novi član Prajd Info centra i nada se buduća aktivistkinja. Voli da putuje, a nakon dužeg vremena provedenog u Berlinu i Stokholmu  osetila je prvi put šta je sloboda i prihvaćenost u uređenim zemljama i otvorenijem društvu. To joj je probudilo želju da se priključi Beograd Prajd timu i da se zainteresuje za aktivizam u Srbiji.

 

55 Shades of Gay otvara prvi Beogradski Prajd Pozorišni Festival

Predstava u režiji Blerte Neziraj, jedna od produckija koje će Hartefakt fond ugostiti tokom beogradske Nedelje Ponosa, biće izvedena 10. septembra od 20 časova u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Karte za 55 Shades of Gay možete nabaviti putem sajta www.ticket.rs

55 Shades of Gay, nastao u produkciji pozorišne trupe Quendra Multimedia, bavi se mogućnošću seksulane revolucije na Balakanu, kroz nekoliko važnih perspektiva. 

Autor ove savremene burleskne priče o LGBTIQ+ politikama na Balkanu i u Evropi je Jeton Neziraj, priznati dramski pisac iz Prištine, dobitnik nagrade „European of The Year“ 2018.

U okruženju u kome je homofobija duboko istorijski ukorenjena, ko određuje do čega i do koga nam je stalo? Da li je to u našim rukama i da li imamo tu slobodu? 

Predstava 55 Shades of Gay se, na politički (ne)korektan način bavi složenim odnosima moći, tematizuje pitanja tolerancije, aktivizma, homofobije i borbe za ljudska prava, i ističe važnost borbe za prava LGBTIQ+ zajednice na Balkanu. 

Hartefakt fond će, u okviru prvog izdanja Prajd pozorišnog festivala ugostiti nekoliko pozorišnih trupa, koje će svojim komadima adresirati različite probleme s kojima se pripadnici LGBTIQ+ zajednice sreću. 

Beogradski Prajd pozorišni festival zamišljen je kao godišnji događaj koji će se svake godine održavati tokom Nedelje Ponosa. Cilj festivala je vidljivost problema LGBTIQ+ zajednice i, još važnije – nalaženje prostora za rešenja i za dijalog. 

Predstava je na engleskom i albanskom, sa srpskim titlovima. 

Beogradski Prajd Pozorišni Festival podržale su Ambasada Sjedinjenih Američkih Država, Ambasada Švajcarske i Ambasada kraljevine Holandije.

Svečano otvorena Nedelja ponosa

Danas je u Skupštini Grada Beograda svečano otvorena Nedelja ponosa koja će trajati od 9. do 15. septembra, a završiti Prajd šetnjom kao i koncertom u parku “Manjež”. 

Jovanka Todorović ispred Organizacionog odbora Beograd Prajda otvorila je ovogodišnju Nedelju ponosa i osvrnula se na najvažnije događaje koji se očekuju tokom Nedelje. Nakon toga, pozvala je dve ponosne mame Gordanu Perunović Fijat i Cvetu Popović  koje su učestvovale u kampanji “Ne odričem se”. One su u dirljivom tonu govorile da se ponose svojom decom i da njihova seksualna orijentacija nikada ne treba da bude prepreka za ljubav prema deci – “Ja Cveta Popović ne odričem se svog sina zbog onog koga voli. Štaviše, ponosna sam na njegovu hrabrost da bude ono što jeste, bez obzira na pritiske sredine”. 

Goran Miletić i Marko Mihailović ispred Organizacionog odbora govorili su o političkim porukama kampanje “Ne odričem se” kao i kandidaturi Beograd Prajda za EuroPride prestonicu 2022. Goran Miletić je poručio da, iako ima pozitivnih pomaka u položaju LGBT+ zajednice, pripadnici i pripadnice ove zajednice i dalje trpe nasilje. Zahtevi Beograd Prajda su usvajanje zakona o registrovanim istopolnim partnerstvima, zakona o rodnom identitetu, brza i adekvatna reakcija državnih organa i javna osuda predstavnika vlasti na govor mržnje i zločine motivisane mržnjom prema LGBT+ zajednici, usvajanje lokalnih akcionih planova za LGBT+ zajednicu, izvinjenje svim građanima Srbije koji su pre 1994. godine bili sudski i na drugi način progonjeni zbog svoje seksualne orijentacije i rodnog identiteta.  Takođe, organizatori poručuju da je kandidatura Beograda za EuroPride 2022. značajna za ceo region, jer će se time pokazati da region Balkana može da živi u miru i ljubavi bez obzira na međusobne razlike i sukobe iz prošlosti. 

Na kraju, volonterka Beograd Prajda Danja Drndarski pričala je o svom ličnom iskustvu o volontiranju na Prajdu. Ovo joj je treći Prajd na kojem volontira i ponosna je na tu činjenicu – “Biti okružen onima koji te podržavaju u svakom trenutku bez obzira koga voliš je od neprocenjivog značaja i ovom prilikom želim da se zahvalim svima na podršci” 

Svečanim presecanjem crvene trake otvorena je Nedelja ponosa. 

Beograd Prajd 

Sara Jo, kuma ovogodišnjeg Beograd Prajda

Povodom predstojećeg Beograd Prajda, koji će se održati 15.septembra, sa ponosom vas obaveštavamo da je poziv organizatora/ki, da bude kuma ovogodišnjeg Prajda, prihvatila pevačica Sara Jovanović (Sara Jo). 

“Presrećna sam i ponosna što mi je pripala čast da ponosem titulu Kume prajda. Ovu priliku bih volela da iskoristim da vas pozovem da u nedelju 15. septembra zajedno prošetamo Beogradom kako bismo pružili podršku svima koji se plaše da budu ono što jesu. Želim da im poručim da se ne odriču sebe i prava da žive i vole kao i svi ostali. Nakon šetnje  nastupam zajedno sa Bojanom Vunturišević i Zoi u parku Manjež.” 

Za kume Prajda tradicionalno se biraju žene, istaknute ličnosti iz javnog života, koje su svojim radom, borbom, solidarnošću i javnim zagovaranjem dale doprinos poboljšanju položaja LGBT+ osoba. 

Kuma Prajda je neizostavni deo svakog Beogradskog Prajda; ona će se kratkim govorom obratiti svim učesnicima i učesnicama šetnje i zvanično proglašasiti početak šetnje.

Takođe, Sara će nakon šetnje nastupati u Prajd Parku zajedno sa ostalim performerima koji su podržali ovogodišnji Prajd i LGBT+ zajednicu.

Sara Jovanović će se ove godine pridružiti svim ženama koje su ponele titulu kume Parade ponosa, a to su: Biljana Srbljanović, Mirjana Karanović, Jelena Karleuša i Suzana Trninić. 

Titula kume nema rok trajanja; kumstvo je za ceo život, posebno kada je zasnovano na zajedničkim vrednostima ljubavi, slobodi, solidarnosti i ravnopravnosti

Beograd Prajd pod sloganom #NeOdricemSe će se održati 15. septembra od 17:00, a Nedelja ponosa se održava od 09. do 15. septembra.

ZAŠTO MI JE PRAJD VAŽAN?

Sećam se prajda 2010. i svog blago autohomofobnog izdanja u tada ne tako velikoj dubini ormana. Na vestima izjavljuju o neredima. Huligani su napadali policiju, rušili grad, pljačkali prodavnice. Sa druge strane, u centru tog nereda, nalazila se ekipa ljudi sa transparentima i duginim zastavama koja je tražila svoja prava i želela da se čuje i njihov glas. Svi oko mene psuju i govore kako im je krivo što nisu tamo da biju pedere. Ja ćutim, osećam pritisak da se dodvorim homofobnoj atmosferi, a u dubini duše srećan. Srećan jer je prajd po prvi put u Srbiji uspeo. Sledeće godine sam se autovao i doneo odluku da se borim za svoju slobodu. Postao sam deo te kolone koja sada broji više hiljada ljudi. 

Od tada me često pitaju, pa dobro, kakva prava, zašto šetnja, zašto ponos? Evo prilike da i javno odgovorim. Posle koliko vremena hetero parovi uglavnom stupe u brak? Dve, tri, pet godina? Ja sam u vezi preko osam godina i to pravo mi je i dalje onemogućeno. Šta smo mi, po zakonu, jedno drugom. Samo cimeri i ništa više. I da, slažem se, ne čini ljubav parče papira, ali to parče papira donosi brojne prednosti kojih hetero ljudi često nisu ni svesni. Pravo na penziono i socijalno osiguranje, posete u bolnicama, zajedničku imovinu, kredit, nasledstvo, usvajanje, zajedničku brigu o deci i još mnogo toga. Zašto šetam? Šetam za sve one koji su pretučeni i ubijeni samo zato što su različiti. Šetam za sve one koji nisu za života uspeli da dočekaju pravdu i pravo da budu jednaki. Šetam za jednakost novih generacija. Šetam za sve mlade osobe, iz malih sredina, koje misle da su beznadežni slučajevi. Šetam za sve one koji se boje da iskažu svoju raznolikost nego pokunjeno ćute. Šetam jer mi je muka od pitanja kad ćeš da se ženiš i rečenice “Bog je stvorio Adama i Evu”. Šetam jer smo i dalje evidentno neravnopravni. Zašto ponos? Svi smo svesni da živimo u društvu koje, čim ne ispunjavate određene norme, nameće osećaj sramote i stida. Sram bi trebalo da vas bude, valjda, ako uradite nešto loše. Niste ništa loše uradili ako ste gej, lezbejka, biseks, trans, kvir, interseks osoba. Ne opada natalitet u Srbiji zbog nas, nego zato što niko neće da pravi decu u situaciji kada nije siguran da li može sutra da obezbedi osnovne potrebe za svoje dete. Zato što svakog dana iz Srbije ode preko 100 osoba zbog loših uslova rada i življenja. Nemaju mladi gde da pošteno zarade svoj novac i samim tim napune penzioni fond. Zato naši stari i imaju male penzije. Naša deca se leče preko poruka, zdravstveni radnici odlaze u Nemačku, a zdravstvene ustanove se raspadaju i nemaju opremu, ne zbog nas, nego zbog lošeg zdravstvenog sistema. Zato što nam se bez opravdanog razloga nameće taj osećaj stida i srama, zato se i zove PARADA PONOSA. Mi imamo šta da ponudimo našem društvu, mi možemo da poradimo na natalitetu (verovali ili ne), mi možda možemo spasti ovu zemlju, ali nam trenutno ne daju, jer smo ni krivi, ni dužni, rođeni drugačiji, u društvu koje nas ne prihvata, a čiji smo neizostavni deo vekovima. 

Prajd za mene predstavlja više stvari. I protest, i proslavu, i priliku, i slobodu. I ne, ne želim da postane siv skup ljudi ogorčenih na Srbiju. Želim da bude sve ovo što sam naveo, jedan šaren događaj koji pomera granice tolerancije i pruža nadu u bolju i svetliju budućnost. Na njemu je moja različitost ok. Na njemu se osećam sigurno jer znam da sam među svojima. Rođen sam u zemlji čije je bratstvo i jedinstvo razoreno na najbrutalniji mogućni način. Odrastao kao dete razvedenih roditelja, odvojeno od svog brata. Tek nakon autovanja i upoznavanjem ljudi koji dele iste probleme kao i ja zapravo sam postao srećna osoba. Pronašao sam svoju drugu porodicu i osećaj zajedništva koji mi je nedostajao tokom detinjstva. Kada se okrenem oko sebe, znam da su tu ljudi koji su prošli i prolaze kroz ista sranja, kroz ista neprihvatanja, kroz ista omalovažavanja, pretnje i neprijatne poglede. Tu se ne osećam kao građanin drugog reda. Tu je sva moja raja sa kojom se borim za ravnopravnost, raja koja se nije odrekla sreće u Srbiji. 

Vidimo se 15. septembra! 

Autor: Bojan

Bojan je po profesiji diplomirani ekonomista, a po prirodi kinky introverta. Radi na poziciji menadžera kancelarije u Udruženju Vikimedija Srbije gde obavlja administrativne i finansijske poslove. Zalaže se za povećanje prisutnosti članaka o ženama i manjinskim grupama na Vikipediji i obnovu bratstva i jedinstva. 

Ne odričem se ljubavi i onih koji u nju veruju

Odreći se... šta uopšte znači „odreći se“?

Ljudi olako izgovaraju reči, ni ne shvatajući njihovu težinu. Mnogo puta sam čula ove reči, najčešće tokom svađa, sve dok nisam dovoljno odrasla i shvatila šta neke od tih svađa znače.

Šta god da su značile, „Odreći ću te se“ su prestrašne i preteške reči.

Mene nisu tako učili. Od kad znam za sebe, niko nikada nije pominjao odricanje, nepripadnost, ili nešto tome slično. Mene su, zaista, učili onako najjednostavnije, a to je da se ljudi dele na dobre i loše. Loših su me, naravno, savetovali da se klonim. Na pitanje „Kako ću znati ko je dobar, a ko loš čovek?“, odgovor bi bio: „Pametna si, shvatićeš“.

Ovo su razgovori koje sam sa roditeljima vodila od kada znam za sebe.

Jednog dana sam došla iz škole i ispričala mami kako sam čula da neki dečaci jednom drugom dečaku viču „Pederu, pederu...“. Nije mi bilo jasno šta to znači, pa sam pitala mamu da mi objasni. Nisam joj baš dala najlakši zadatak na svetu, pogotovo jer sam imala samo osam godina.

Pozvala me je za sto da sednem i ukratko mi, ne uvijajući ništa u šareni papir, objasnila da je reč „peder“ uvreda koja je proizišla iz reči homoseksualac, što znači biti naklonjen istom polu, odnosno, u ovom slučaju dečaku se sviđaj dečaci i da je pokazatelj duboke homofobije, što nikako nije dobro.

Da li je on bolestan, da li je to zabranjeno, da li je to normalno, kako to da se meni ne sviđaju devojčice nego dečaci? Da li sam ja bolesna, nenormalna... i još mnogo drugih pitanja me je u tom trenutku mučilo. Svako pitanje je dobilo svoj odgovor, ali je jedan bio zajednički za sve: Ljubav ne može biti bolest i ljudi koji (se)vole nisu i nikako ne mogu biti bolesni ljudi.

Tada sam prvi put naučila da postoje homoseksualci i da su to muškarci kojima se dopadaju drugi muškarci. Naučila sam i da to nije retkost. U međuvremenu sam naučila i da postoje žene kojima se dopadaju žene. Žene i muškarci kojima se dopadaju i žene i muškarci, kao i transrodne osobe... To, osnovno, vaspitanje sam stekla u kući

 Sa mnogima od njih sam počela i da se družim tokom života, jer ljude i dalje delim na dobre i loše i to je ono što, na kraju dana i jeste najvažnije. Nekada kasnije sam shvatila da je zajedničko ime za sve njih LGBT+

Od tada se pasivno bavim aktivizmom, jer nisam član nijedne organizacije, već se moj aktivizam svodi na društvene mreže i, što bi rekli, „od usta do usta“ varijantu. Verovali ili ne – nisam toliko neuspešna u tome :)

16-17 godina kasnije sam imala tu sreću da se „Prajd Info Centar“ u Beogradu doselio baš pored moje zgrade. Nisam morala da ostvarim sa njima apsolutno nikakav konktakt, jer to svakako ne piše ni u kakvom pravilniku, ali sam već podosta bila upoznata sa njihovom borbom, jer sam u to vreme već uveliko imala prijatelje koji su pripadnici LGBT+ zajednice, a i godinama unazad sam na tu temu razgovarala sa Bobnom Stojanovićem koji prilično poznat u borbi za LGBT+ prava. Boban je, upravo zbog sveg što mu se tokom te borbe dešavalo, uključujući i više puta napad na njega samog, kao i na stan u kome je živeo, zajedno sa svojim dečkom otišao u Kanadu, da tamo potraži bolju budućnost. O tome pričamo redovno i dan danas.

Boban je otišao, ali su došli neki novi klinci pametni, sposobni da nešto menjaju i što je najvažnije – ne plaše se i spremni su da se za „svoju stvar“ bore do kraja.

Zbog tih novih klinaca, mojih komšija, sam zavolela „Prajd“. Rasplačem se svaki put kada dožive neku nepravdu, a za ovih godinu i nešto dana sam, i sama bila svedok više njih. Rasplačem se, svaki put i kada izdejstvuju neku svoju malu pobedu, ili kada ih slušam sa kakvim entzijazmom prave planove, koliko ljubavi, vere, znanja, želje i kreativnosti ulažu u sve što rade.

U više navrata sam se rasplakala (dobro, shvatili ste, nije me teško rasplakati) i kada sam shvatila da su me prihvatili kao svoju, iako nisam pripadnik LGBT+ zajednice, ali nisam ja jedini primer toga. Ja sam sam neko kome je data mogućnost da o tome nešto i napiše.

Borba ovih ljudi je, zaista teška i, pre svega neverovatna. Ljudi koji preživljavaju golgotu, prvenstveno i uglavnom od strane porodice, od trenutka kada više ne žele da kriju ko su i šta su, batine, predrasude, izbacivanje iz kuće, ostavljanje bez mogućnosti za osnovna sredstva za život su samo neke od tih stvari, a imala sam priliku da se nagledam mnogo tokvih situacija. To je nešto što ne da ne bi smelo da se dešava, već bi protiv takvih ljudi trebalo da postoji zakon. Zakon koji će ih kazniti jer se tako ponašaju prema drugom ljudskom biću koje im ništa nije skrivilo.

Takvi ljudi tu osnovnu i prvu pomoć najčešće potraže i dobiju upravo u „Prajd info centru“. Od besplatne psihološke podrške, pa na dalje. Više puta sam bila prisutna kada su se organizovale i razne akcije.

Od njih sam naučila mnogo toga, a najvažnija lekcija koju su mi svojim radom i delom potvrdili jeste ta da je, u svemu tome, ljubav jedina ta koja je važna i da niko nema pravo da je uskrati bilo kome. Tolerancija i timski rad se podrazumevaju.

Za ovih godinu i nešto dana su mi potvrdili da se ljudi definitivno dele na dobre i loše. Loše uvek treba kazniti, a dobre... ovih drugih se #neodričem nikada i ni pod kojim okolnostima.

I zato sadašnji i budući roditelji,

molim vas vaspitavajte decu tako da budu svesna da je ljubav ljubav, da nju imaju pravo svi i da svi treba da imamo ista prava... da sklapamo brakove sa onima koje volimo,  da imamo decu i od njih napravimo dobre ljude. I zato... 15. septembra, dođite SVI na Trg Slavija, da zajedno i ponosno prošetamo ovim našim Beogradom koji pripada svi nama i da kažemo glasno DA za ljubav i naučimo ih da se nikada ne treba odreći

- ljubavi

- slobode

- jednakosti

- prava

- dostojanstva

- sebe

- tebe (ma ko bio)

Jer, na kraju, dela su jedina koja ostaju iza nas i uvek možete da birate da li će vaše ime  biti upisano u matičnu knjigu rođenih, tek onako, ili ćete, kao i svi velikani biti deo istorije, ili je čak i pisati.

I nemojte da vas strah zaustavi. On tome i služi, ali ga je lako oterati. Želite bolje društvo? Ovo je prilika da na njegovom boljitku i radite.

Vidimo se 15. septembra, na Slaviji. Ja ću ponosno prošetati sa svojim prijateljima i podržati ljubav!

Autor: Zina Al Sattaf

Zina je diplomirana producentkinja, PR, novinarka i aktivistkinja. Velika je borkinja protiv nepravde i zauvek borkinja za ljudska prava i ljubav. 

Beograd Prajd dostavlja ponudu za Euro Prajd 2022. godine

Beograd Prajd je zvanično dostavio svoju ponudu da bude domaćin Euro Prajda 2022. godine. Evropskom udruženju organizatora ponosa (EPOA) dostavljena je knjiga kandidata takozvani Bid Book, u kojoj je iznet istorijat organizaije, rezime života LGBTI+ ljudi u Srbiji, Beograd kao zadivljujuća turistička destinacija i, najvažnije, izneti su ključni argumenti za održavanje Euro Prajda na Zapadnom Balkanu. Ti argumenti uključuju istorijski potencijal da se Euro Prajd po prvi put organizuje izvan Evropskog ekonomskog prostora (EEA), važnost promocije evropskih vrednosti i ljudskih prava u Srbiji, kao i momentalni uticaj ovog događaja na osnaživanje LGBT+ zajednice širom celog regiona. Kada je reč o poslednje navedenoj stavci, kandidatura Beograda izazvala je uzbuđenje na celom zapadnom Balkanu, primivši zvanična pisma podrške od organizacija Prajda u Hrvatskoj, Albaniji, Kosovu, Bosni i Hercegovini, Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori i Grčkoj.

Premijerka Srbije pružila podršku ponudi Beograda za EuroPrajda 2022. godine.

Predsednica Vlade Srbije, Ana Brnabić, obećala je da će u potpunosti podržati težnju Beograd Prajda da bude domaćin Euro Prajda 2022. godine. U svojoj izjavi, premijerka je rekla: ,,Vlada koju vodim je posvećena obezbeđivanju punog poštovanja ljudskih prava svih građana i građanki i ovim obećavamo da ćemo pomoći organizacionom timu Beograd Prajda u obezbeđivanju sigurne i uspešne organizacije Euro Prajda u Beogradu 2022. godine“. Brnabić, danas jedina predsednica vlade u svetu koja je deklarisana lezbejka, dodala je: ,,Euro Prajd u Beogradu će pomoći približavanju specifičnih pitanja sa kojima se LGBTI+ zajednica suočava, i to sa većom pažnjom javnosti i biće važan faktor u promociji šireg prihvatanja i uvažavanja različitosti i slobode. 

Otvaranje Beogradskog Prajd Pozorišnog Festivala tokom Nedelje Ponosa 2019

Fondacija Hartefakt I Beograd Prajd, u okviru Beogradske Nedelje Ponosa, organizuju prvi pozoršni festival sa LGBT+ tematikom, koji će trajati od od 10. do 14. septembra 2019. godine. 

Zamišljen kao godišnji događaj koji ima za cilj podizanje vidljivosti problema LGBT+ zajednice, festival želi da na umetnički relevantan način osvetli različite aspekte borbe LGBT+ zajednice i učini ih dostupnim i jasnijim široj pozorišnoj publici. 

U okviru ovogodišnjeg, prvog izdanja Beogradskog Prajd Pozorišnog Festivala, Hartefakt organizuje tri gostujuća igranja predstava. 

Desetog septembra, u Centru za kulturnu dekontaminaciju, od 20 časova, biće izvedena predstava 55 Shades of Gay iz Prištine, autora Jetona Neziraja, u režiji Blerte Neziraj. Komad se bavi pitanjima LGBT+ politika na Balkanu/Evropi i u formi burleske pokušava da približi kompleksnost i višestrukost današnjice LGBT+ života. Predstava na nov i autentičan način tematizuje pitanja tolerancije, aktivizma, borbe za ljudska prava i homofobije. 

Trinaestog septembra, u Narodnom pozorištu na sceni Raša Plaović, od 20 časova, biće izvedena predstava Gypsy Queen iz Mančestera, autora Roba Warda, u režiji Chrisa Lawsona. Gypsy Queen je priča o dva boksera koji otkrivaju da je suočavanje sa sopstvenim identitetom mnogo veća borba od one u ringu. Predstava se bavi homofobijom u sportu i pokušava da se i u tom segmentu ukaže na postojanje specifične LGBT+ perspektive i potrebe za inkluzijom i većom vidljivošću. 

The Baby Monitor je predstava iz Njujorka, koja će četrnaestog septembra u Narodnom pozorištu na sceni Raša Plaović, od 20 časova zatvoriti ovogodišnji Beogradski Prajd Pozorišni Festival. Komad istražuje odnos društva prema istopolnom roditeljstvu i duboko ukorenjenim predrasudama s kojima se pripadnici LGBT+ zajednice i dalje bore. Autor teksta je David Stallings, a režiju potpisuje Antonio Miniño. 

Karte za sve predstave mozete kupiti na preko tickets.rsBeogradski Prajd Pozorišni Festival podržale su Ambasada Sjedinjenih Američkih Država, Ambasada Švajcarske i Ambasada kraljevine Holandije. 

15. septembra šetam za svoju porodicu!

Obično kažemo da je roditeljska ljubav bezuslovna. Ali, da budemo iskreni, kome postavljamo više uslova nego svojoj deci? Od koga najviše očekujemo ako ne upravo od svoje dece? Ali, pre ili kasnije, suočimo se s njima i vidimo da su naša deca postala ljudi i da imaju možda sasvim drugačije namere, želje i očekivanja od naših.  Više nisu mali. Bombone i bajke su prošlost. Naša deca zarađuju. Plaćaju račune. Zaljubljuju se. Menjaju svet. Ti odrasli ljudi, sa svojim željama, ljubavlju i orijentacijom, to su naša deca i mi ih volimo, a volimo ih onoliko koliko ih prihvatamo. I kad odu od nas i kad im više ne treba ni novčić od nas, potrebna im je naša ljubav i naša podrška. 

Da, mi volimo svoju decu. Volimo svu svoju decu i bez obzira na sve. Ovo je fraza za kojom neretko posežemo, ali šta onda kada ona bude stavljena na test? Šta kada saznamo da su naša deca drugačeije seksualne orijentacije ili rodnog identiteta? Ja sam taj test položila i zbog toga sam ponosna na sebe I svoju ćerku.

Kao majka smatram da deca moraju da znaju da ih kao roditelji zaista besulovnom volimo. Zato želim da vas pozovem  da budemo uz njih na Prajdu ove godine. Da 15. septembra ponosno prošetamo uz našu i svu decu koja možda nisu dobila roditeljsku podršku. Da ih vidimo i da nas vide! Da svi vide da volimo i podržavamo svoju decu, njihove partnere i partnerke, njihove prijatelje, njihovu ljubav, njihovu  sreću i njihov život u radosti i slobodi. Da svi vide da nas ima i da smo tu. 

Neka podrška bude stvarna i vidljiva.  Ovde smo zbog svih koji učestvuju, kao i zbog svih koji ne smeju da učestvuju a voleli bi. Ovde smo da bi društvo u kome živimo postalo bolje. Više prijateljsko a manje agresivno. Više ljubazno a manje licemerno. Više tolerantno a manje diskriminatorno. Ovde smo da bi nas jednog dana po dobru pamtili one i oni zbog kojih smo tu i da još jednom svi zajedno kažemo “Ne odričem se!”. 

„Bolje ćemo se upoznati, možda i zavoleti, i jednog dana ovaj svet postaće mesto za ljude!“

Autor: Gordana Perunović Fijat

Gordana Perunović Fijat je diplomirana pravnica, novinarka, autorka tri romana i pesnikinja u ilegali. Sarađivala je sa redakcijama glasila Republika, Helsinška povelja i s prvim strejt frendli časopisom u Srbiji – revijom Dečko. Rođena je u Kikindi davne 1960. godine gde i danas živi i odakle rado putuje na razne destinacije. Gordana je poznatai kao ponosna mama jedne lezbejke.