Author - Nemanja Stijak

U susret Prajdu 2019

Ovo je period godine kada se na Zapadnom Balkanu održava nekoliko Prajdova. U Tirani je Bike (P)ride u maju protekao tradicionalno dobro i bez problema, dok je Prajd u Skoplju održan po prvi put, kao rezultat dobre organizacije i promenjene političke volje u Severnoj Makedoniji. Predstoje nam prajdovi u Prištini, Beogradu i Podgorici i svaki od njih će ponovo ili po prvi put pokazati koliko je neka od država posvećena primeni zakona i međunarodnih standarda u okviru Poglavlja 23.

Dok je u EU nezamislivo da se uskraćuje sloboda okupljanja i preti fizičkom eliminacijom zbog pripadnosti jednoj osetljivoj društvenoj grupi, većina građana svih država regiona i dalje veruje je sloboda okupljanja za LGBT+ zajednicu luksuz kome nema mesta u našim društvima. Ideja da je Prajd udar na tradiciju i nešto što je neprihvatljivo, duboko je ukorenjena. Sa tvrdnjom da je homoseksualnost nešto što nije svojstveno regionu i što je došlo sa Zapada slaže se od 39% (Severna Makedonija, Kosovo) do 49% građana (Srbija, Albanija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina).

Ove godine svi su sa nestrpljenjem očekivali 8. septembar kada se po prvi put održao Prajd u Sarajevu. Napetost je bila velika nekoliko sedmica pre same šetnje i sve je podsećalo na atmosferu pred prajdove u Beogradu u godinama kada su zabranjivani. Na iznenađenje svih, a najviše organizatora, na sarajevski Prajd je došlo preko 3,000 ljudi, umesto očekivanih 500. Sve je proteklo u najboljem redu uz ogromnu podršku građana okolnih zgrada i uz odličnu atmosferu.

Za to vreme, pripreme za Prajd u Beogradu protiču kao i prethodnih nekoliko godina – bez ozbiljnijih pretnji, ali i bez znakova da bi vlast mogla da značajnije unapredi položaj LGBT+ zajednice u Srbiji kroz usvajanje nekog od ključnih zahteva Prajda. Iako se tokom godine u javnosti više puta pojavljivala informacija o usvajanju Građanskog zakonika koji bi omogućio donošenje Zakona o registrovanim partnerstvima, jasno je da za ovako nešto nema političke volje. Na to i ukazuje poslednji Izveštaj o napretku u kome se posle nekoliko skromnih primera napretka naglašava da je „sveukupna situacija uglavnom ista kao i prethodnih godina“ uz konstataciju da je sprovođenje aktivnosti iz (istekle) Strategije za borbu protiv diskriminacije „retko“, a da se zakon za krivična dela u kojima postoje elementi mržnje prema LGBT+ zajednici sprovodi „neadekvatno“.

Zaključuje se da su trans osobe posebno podložne „nasilju, zlostavljanju i diskriminaciji“, a da su interseks osobe „nevidljive u društvenom i pravnom smislu“.

Iako je veliki broj građana Srbije ubeđen da nas „Evropa pritiska“ u vezi LGBT+ zajednice, gotovo da i ne postoji zakonski tekst na kome Evropska unija insistira u procesu pristupanja, a koji Srbija još uvek nije usvojila. Zakonodavni okvir koji se tiče ljudskih prava LGBT+ zajednice je prilično dobar i u skladu sa acquis communautaire.

Zakon o registrovanom partnerstvu i Zakon o rodnom identitetu kao ključni zahtevi Prajda ne spadaju u aquis, ali to ne znači da ih Srbija ne mora doneti. Krajem 2015. godine, Evropski sud za ljudska prava je doneo presudu Oliari i drugi protiv Italije prema kojoj Italija (a samim tim i druge zemlje članice) moraju popuniti pravnu prazninu koja se tiče zajednice života osoba istog pola.

Dakle, potpuno je svejedno da li će legalizovati brak, vanbračna zajednica, registrovano partnerstvo, registrovana ili neregistrovana kohabitacija, što su neke od opcija koje prepoznaju države Evropske unije. Bitno je da dve osobe istog pola koje žive u vezi moraju biti prepoznate od strane zakonodavca. Očigledno da je ova međunarodna obaveza ne dotiče vlast u Srbiji.

Sa druge strane, vlast u Srbiji je napravila mali iskorak koji se tiče trans zajednice usvajajući izmene Zakona o matičnim knjigama. Ovim promenama su po prvi put zakonski regulisane pravne posledice promena promene pola, tako što će biti moguće promeniti lično ime i JMBG (jedinstveni matični broj građana). Iako je izmena zakona i pravilnik koji je usvojen posle toga biti veliki iskorak za trans zajednicu, činjenica je da se ponovo jedan deo građana ostavlja van domašaja zakona i bez mogućnosti promene imena. Ovo svakako nije u skladu sa strateškim dokumentima Vlade Srbije koji su doneti u toku procesa pristupanja.

Jedna od ključnih stvari za LGBT+ zajednicu u Srbiji (ali i regionu) ostaje pristup pravdi. Policija, tužilaštvo i sud su tri ključna stuba u koje pripadnici zajednice imaju malo poverenja, upravo na temelju ranijih iskustava.

Može se reći da se policija (makar u Beogradu) ipak malo promenila, imajući u vidu saradnju tokom organizacije prajdova i drugih skupova proteklih 10 godina i da su kanali komunikacije bolji nego ikada do sada. To je dovelo do većeg broja krivičnih prijava i do mnogo većeg broja slučajeva nasilja ili pretnji u kojima su počinioci identifikovani.

Sa druge strane, rad tužilaštva koje je sada organ koji vodi istragu je veoma loš. Velika većina predmeta zastane u ovoj fazi, a žrtve i svedoci koji se odluče da učestvuju u postupcima, često govore o nezainteresovanosti Tužilaštva bilo u fazi istrage ili kasnije tokom suđenje.

Što se tiče sudova, iako je praksa postala ujednačenija, činjenica je da su na nekim suđenjima i dalje vidljive predrasude sudija prema LGBT+ zajednici, dok je takođe očigledno da jedan broj sudija odlično razume predrasude i stereotipe sa kojima se suočavaju pripadnici LGBT zajednice.

Međutim, osuđujuće presude za nasilje, diskriminaciju i govor mržnje su više izuzetak nego pravilo. Štaviše, iako institut zločina iz mržnje postoji još od 2012. godine, do sada je doneta samo jedna presuda u kojoj je utvrđena ova otežavajuća okolnost.

Pored nasilja, ključni problem zajednice je oduvek diskriminacija. Budući da su suđenja spora i sa neizvesnim ishodom, Zakon o zabrani diskriminacije (2009) je uveo institut Poverenika za zaštitu ravnopravnosti građana. Uprkos velikim očekivanjima, broj pritužbi ostaje relativno mali, a njih uglavnom podnose organizacije za ljudska prava ili aktivisti bliski ovim organizacijama. U poslednjih par godina, vidljiv je trend izbegavanja utvrđivanja diskriminacije u slučajevima koji se tiču političara vladajuće koalicije ili medija koji su bliski vlastima. Sa druge strane, broj presuda koje se tiču diskriminacije osoba drugačije seksualne orijentacije se nije povećao, iako je teret dokazivanja uvek na onome koji je označen kao počinilac.

Realnost u kojoj žive pripadnici LGBT+ zajednice u Srbiji jeste bolja nego pre 20 ili 10 godina. Međutim, pomaci su veoma spori, a predrasude i dalje iste i veoma duboko ukorenjene.

Predstavnici političkih partija (sa nekoliko izuzetaka) se uglavnom uzdržavaju od jasne podrške LGBT+ zajednici bojeći se da će izgubiti biračko telo. Za to vreme, nekažnjivost onih koji čine nasilje ili diskriminaciju je pravilo, a sa takvim rezultatima Srbija svakako nije ispunila očekivanja iz Poglavlja 23 u delu koji se tiče ove zajednice.

Izvor: European Western Balkans

Predstava “Kvir Kafe: Čujte naše glasove” održana u Prajd Info Centru

Začeta od strane američke umetnice i aktiviskinje Joan Lipkin i stvorena na osnovu istinitih priča mnogo brojnih Kvir Cafe-a, ova predstava pokriva teme počevši od otkivanja svoje seksualnosti do autovanja, porodice, škole, crvke, posla, braka i nade za budućnost.

Predstavlja perspektive ljudi iz Srbije, Makedonije, Bosne i Hercegovine, Albanije, Kosova, Slovenije i drugih mesta u regionu. Jak utisak odaju glumci koji se kreću kroz različite likove iz teme u temu. 

Nakon predstave sledila je interakcija sa publikom. Deljena su jako pozitivna mišljena u punoj sali Prajd Info Centra. Predstava je tako osmišljena da kada se dođe do interakcije sa publikom, publika može i međusobno da se poveže.Predstava je i takođe za ljude van zajednice, koji mogu čuti nešto novo i tako se edukovati za buduće situacije kroz koje možda njihovi prijatelji ili članovi porodice, koji su deo zajednice, prolaze.

Glavni cilj koji je Joan želela da postigne je spajanje ljudi I sticanje novih prijateljstva unutar zajednice, kao i edukacija kroz real life primere za ljude van zajednice, koji joj je i te kako uspeo u prvom terminu tokom Beogradskog Prajd Week-a.

Pridružite nam se i ponovo pogledajte ovaj kratki performans 14. septembra u 20h u Prajd Info Centru.

Autor: Valentina Stojković

Valentina je po profesiji security IT inženjer, novi član Prajd Info centra i nada se buduća aktivistkinja. Voli da putuje, a nakon dužeg vremena provedenog u Berlinu i Stokholmu  osetila je prvi put šta je sloboda i prihvaćenost u uređenim zemljama i otvorenijem društvu. To joj je probudilo želju da se priključi Beograd Prajd timu i da se zainteresuje za aktivizam u Srbiji.

Kvir Kafe: Čujte naše glasove

Pridružite nam se na besplatnom kratkom nastupu Kvir Kafe: Čujte naše glasove sa Balkana u četvrtak 12. septembra od 16h do 18h i u subotu, 14. septembra u 20h u Prajd Info Centru (Kralja Milana 20, Beograd). 

Koncipirana od strane poznate američke pozorišne umetnice i društvene aktivistkinje Džoun Lipkin i zasnovana na stvarnim životnim razgovorima iz Kvir kafea i Prajd Info Centra, ovaj komad pokriva teme poput ranih privlačenja, autovanja, porodice, škole, crkve, posla, braka i nade za budućnost. Sadrži perspektive iz Srbije, Makedonije, Bosne i Hercegovine, Albanije, Slovenije, i drugih delova regiona.

Producent predstave je Pavle Menalo, a dramaturg Borisav Matić.

Autor: Joan Lipkin 

  

Tree: razgovor sa učesnikom Stounvolskih pobuna

U Prajd Info Centru smo imali priliku da čujemo priču o Stounvolskim pobunama od poznatog LGBT+ aktiviste Mr. Tree koji je učestvovao u tom događaju lično.

 

Sedamdesetih godina bilo je ilegalno da se služe alkoholna pića gej ljudima, zbog toga, italijanska mafija je našla način da dobro zarađuje. Počeli su da otvaraju tajne gej barove širom Njujorka, gde bi, na kraju noći, u alkoholna pića stavljali vodu ili čak “neku braon tečnost” u skoč viski zato što su znali da ljudi ne bi mogli nikome da se žale.

 U to vreme racije su bile uobičajni događaji, većina je znala da je to bilo samo zbog mafijaškog novca, ali šta je izdvojilo raciju Stounvola juna 28. 1969. jeste to što niko nije očekivao da će se podići ogromna pobuna te noći. Kada su policajci ušli ljudi su i dalje plesali, jedan policajac je pomogao Mr. Tree-u i njegovim prijateljima da se išunjaju iz bara sa još nekoliko osoba. Kada je većina izašla iz bara, zablokirali su vrata i počeli su da bacaju kamenje i delove cementa kroz prozor, neki su čak palili i kante za smeće koje su kasnije bacali u bar. Posle nekog vremena, još racijskih jedinica je počelo da dolazi, tada su ljudi počeli da se skrivaju i beže. Mr. Tree je sa njegovim prijateljima pobegao u gej kafić “Mama’s chicken ribs”.

 Sledeće noći su se vratili i počeli su da prave znakove “gay liberation” i svaki put kada bi videli novinare koji su hteli da slikaju, počeli bi da beže. Kasnije su počeli ponovo da se bune oko racija drugih gej barova, do momenta gde je sam gradonačelnik Njujorka morao da da izjavu da se policija smiri kako bi se pobune završile i to je bio kraj.

 Danas, Mr. Tree i dalje doprinosi LGBT+ zajednici pomoću raznih fondacija (na primer skupljanju novca za gej srednju školu “Harvey Milk High School”) i takođe drži puno govora širom celog sveta.

Beograd Prajd Press tim 

Ljubav pred milionima: priča Sanje i Matore

U Prajd Info Centru ove večeri pridružile su nam se Sanja Stanković i Jovana Tomić, prepoznatljivije jednostavno kao Sanja i matora, rijaliti zvezde i influenserke.
      

Kao jedan od nekoliko javnih lezbejskih parova na našim prostorima, njihova veza svojim tokom konstantno je bila podložna publiciranju, nagađanju, uvredama i špekulacijama, bez mnogo obzira za njihovu ljudskost i privatnost. Ipak, Jovana nam je priznala da su Sanja i ona uz mnogo muke uspele da svoju vezu sakriju čitavih šest meseci pre nego što su se autovale čitavoj naciji. Ovo iskustvo Sanja i Jovana opisuju kao ogromno olakšanje I oslobođenje, a slažu se i da je hermetička atmosfera rijalitija taj proces olakšala, davajući priliku njihovim porodicama i prijateljima da se priviknu na novosti. 

Autovanje je specifičan proces za svaku LGBT+ osobu i na njega utiču mnogi socioekonomski faktori, ali nešto što se u vezi sa njim nikada ne menja, je hrabrost koju iziskuje. Iščekivanje I strepnja koji su prethodili preovlađujućoj javnoj podršci njihove veze pomogli su im da pronađu snagu i ponos u sopstvenim identitetima, Jovaninim rečima: ,,Misliš da će da me uvredi što mi kažeš da sam niska, debela lezbača? Jesam. Kepec sam I debela sam i lezbejka sam.’’

Pored uticaja koje Sanja i Jovana imaju na omladinu i članove naše zajednice, podjednako je važan i uticaj koji kultivišu u smeru pozitivnih i nužnih promena za LGBT+ osobe u vidu urgiranja na trenutne političke aktere. Kao par koji se nada blagovremenom zasnivanju porodice, pitanja sklapanja istopolnih zajednica i istopolnog roditeljstava su nešto što ih dotiče lično, a napretku nadaju se već od 2020. godine.

Autorka: Nina Živković

Nina je rođena u Beogradu, gde živi, radi i studira senzomotoričke smetnje i poremećaje na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju. Volontiranje u Prajd info centru prvi je korak ka aktivistkinji koja želi da postane. Pored ljudskih prava bavi se i kreativnim pisanjem.

Nataša Mićić: Dužnost svih nas je da doprinosimo da se u ovoj zemlji živi normalno i slobodno

Nakon učešća na tribini “Razgovori sa zajednicom: Mesto LGBT+ zajednice na srpskoj političkoj sceni” održanoj u Prajd Info Centru u okviru Nedelje ponosa, naše gošće su iskazale spremnost da se više angažuju na poboljšanju položaja LGBT+ zajednice u Srbiji.

Ispred poslaničke grupe LDP-LSV-SDA Sandžaka Nataša Mićić je na sednici Skupštine Srbije postavila poslaničko pitanje predsednici Vlade Republike Srbije Ani Brnabić i predsednici Skupštine Maji Gojković u vezi sa Zakonom o zabrani diskriminacije koji ove godine puni 10 godina od donošenja. Mićić zahteva da se izvrši monitoring primene ovog zakona koji se u praksi često ne primenjuje. 

Mićić je podsetila da je LDP u martu ove godine podnela zahtev za usvajanje zakona o registrovanim istopolnim partnerstvima, zakona o rodnom identitetu, kao i  izmene Porodičnog zakona, te upitala predsednicu Skupštine kada će se ovi predlozi naći na dnevnom redu Skupštine. 

“Mislim da smo previše vremena izgubili u konfuziji vrednosti i da je vreme da se neke vrednosti kristalizuju, civilizacijska je tekovina da svaki čovek u ovoj zemlji živi slobodno i zaštićeno”, navela je Mićić na kraju svog izlaganja.

Izvor: Narodna skupština Republike Srbije, Belgrade Pride Press tim  

Gordana Čomić uputila pitanja premijerki i predsedniku o LGBT+ populaciji

Nakon učešća na tribini “Razgovori sa zajednicom: Mesto LGBT+ zajednice na srpskoj političkoj sceni” održanoj u Prajd Info Centru u okviru Nedelje ponosa, naše gošće su iskazale spremnost da se više angažuju na poboljšanju položaja LGBT+ zajednice u Srbiji.

Poslanica Demokratske stranke Gordana Čomić uputila je pitanje predsednici Vlade Ani Brnabić da li će tokom nedelje ponosa biti predstavljen izveštaj o stanju i životu LGBT zajednice u Srbiji.

Ona je na konferenciji za novinare u Skupštini Srbije pitala premijerku da li će biti predstavljen izveštaj o primeni Zakona protiv diskriminacije.

Čomić je pitanje uputila i predsedniku Aleksandru Vučiću - "da li će posle razgovora sa poverenicom za ravnopravnost Brankicom Janković podržati pravo svih ljudi da žive u miru".

Ona je rekla i da od skupštinskog Odbora za ljudska prava očekuje jasnu poruku da iza slobode i prava na miran život svi poslanici stoje, jer to je iznad partijskih podela.

Izvor: Beta, Belgrade Pride Press tim 

Razgovori sa zajednicom: Borba trans žena u Srbiji

Na drugom u nizu razgovora sa zajednicom Nedelje ponosa 2019 u Prajd Info Centru imali smo čast da nam se pridruže dame koje se bore za integraciju trans žena u društvu: Gordana Mitrović, Saška Samardžić i Sonja Sajzor. Događaj je moderirala dama koja se takođe bori za integraciju trans žena u društvu, Nora Janković.

Tema je započeta razgovorima koji su pokrivali njihove prve problem kao što su process spoznaje, priznavanje drugima, način menjanja života i borba sa ljudima koji ih ne razumeju I vrše nasilje nad njima. Usledili su i razgovori o početku tranzicije i kako je njihov život izgledao nakon toga.

Sonja je podelila sa nama njeno detinjstvo koje je bilo puno nasilja, zbog njenog feminiziranog ponašanja koje je bilo na trenutke teško sakriti. Gordana I Saška su imale drugačije iskustvo. Obe su sa tranzicijom krenule kasnije, dok nisu ispunile neki svoj prvi životni cilj, a tranzicija je bila odmah nakon toga.Gordana je pre tranzicije svoje želje držala u tajnosti i čuvala ih za sebe. Saška smatra da nije trpela nasilje iz razloga jer su joj majka i otac bitne diplomate u gradu.

Uspešno prihvatanje sebe bio je tek prvi korak, naredni nije mnogo zavisio od njih, a to je kako će drugi ljudi reagovati. Iz ličnog iskustva tvrde da im je najteže bilo kada su tražile ljubav. Muškarci imaju tendenciju da hiperseksualizuju trans žene, gledajući ih na iskrivljen način i kao da se njihovo postojanje svodi samo na polne organe i seksualni život, zanemarujući sve ostale segmente života.

Jedna od najbitnijih pitanja kojih smo se dotakli su iskustva naših gošći sa državnim i privatnim zdravstvom u Srbiji. Sve tri gošće su nam potvrdile da su bolja iskustva imale u privatnim klinikama, gde su zaposleni imali prijatniji pristup posebno tokom tranzicije pre hirurške operacije, ali da taj “komfor” košta.Ukazale su nam da je jedan od najvećih problema kod državnog zdravstva dugo čekanje na termin za osnovne preglede koji su za transrodne osobe.

Naše tri gošće ostavile su jako pozitivan utisak na sve nas, iako tema o kojoj smo danas pričali nije bila najsvetlija. Gordana je tokom razgovora podelila sa nama nešto jako bitno, a to je: ,, Poenta je shvatiti sebe, da ste ono što jeste, i da nije više stvar da mene treba neko da prihvati, stvar je da ja treba nekoga da prihvatim.”

Autor: Valentina Stojković

Valentina je po profesiji security IT inženjer, novi član Prajd Info centra i nada se buduća aktivistkinja. Voli da putuje, a nakon dužeg vremena provedenog u Berlinu i Stokholmu  osetila je prvi put šta je sloboda i prihvaćenost u uređenim zemljama i otvorenijem društvu. To joj je probudilo želju da se priključi Beograd Prajd timu i da se zainteresuje za aktivizam u Srbiji.

Moje iskustvo sa Prajd karavana

Prajd karavan, u okviru kampanje “Ne odričem se”, putuje kroz različite gradove u Srbiji u nameri da pozove građane i građanke na predstojeću Paradu Ponosa koja će se održati u nedelju, 15. septembra u Beogradu. Pored ove, Prajd karavan ima i drugu, možda važniju ulogu- želimo da šetnjom kroz gradske ulice pošaljemo poruku svim LGBT+ osobama širom Srbije da nisu sami i da imaju na koga da računaju, što je najvažnije. 

Meni je Prajd karavan važan jer mislim da je uspeo da pitanje položaja i prava LGBT+ ljudi pomeri iz Beograda i dovede do drugih mesta u Srbiji u kojima je život ipak drugačiji. Mi smo uspeli da bezbrižno i radosno prošetamo kroz ulice različith gradova naše države i mislim da to šalje snažnu i oslobađajuću poruku. Činjenica da smo mogli zajedno da prođemo kroz centar Zrenjanina, Subotice i Novog Sada, noseći transparente sa porukama ljubavi i zastave u duginim bojama bez bojazni od toga da ćemo biti napadnuti, u meni budi nadu da ćemo uskoro živeti u društvu u kome su osnovne ljudske vrednosti poput ljubavi i empatije sastavni delovi našeg svakodnevnog života. Ljubav je isuviše lepa i važna emocija da bi bila ikome uskraćena i zbog toga osećam da je važno da svako odnas nepokolebljivo odluči da se odrekne društva u kome su diskriminacija, homofobija, transfobija njegovi gradivni elementi i da time stvori jedan sistem vrednosti koji je moralan i pravedan prema svima.

Mislim da je kampanje “Ne odričem se” jedna od najkreativnijih do sad, jer pod ovim sloganom može da integriše različite ali podjednako važne poruke ljubavi, solidarnosti i formalno pravnih zahteva. Pored toga, ovaj slogan sa sobom nosi jednu snažnu simboličnu poruku, uzimajuću u obzir da su brojne LGBT+ osobe bivale odbačene od strane svojih najbližih zbog onoga što jesu. Mi smo tu da kažemo svima da se ne odričemo ljubavi, dostojanstva, svojih prijatelja i članova porodice, ali ni borbe za zakon o istopolnim partnerstvima, za zakon o rodnom identitetu i za primenu zakona o zabrani diskrimacije koji imaju veliki potencijal da promene život svim LGBT+ osobama u Srbiji. 

Neizmerno sam ponosna na sve ljude koji su doprineli tome da se Prajd karavan desi. Posebno sam ponosna na sve mlade volontere i volonterke, na njihovu hrabrost, velikodušnost i svu ljubav koju u sebi nose.

Autor: Ana Milić

Ana je diplomirana psihološkinja. Trenutno na master studijama savetodavne psihologije i radi istraživanje o procesu autovanja LGB osoba u Srbiji. Aktivizmom je počela da se bavi kroz volontiranje u Prajd Info Centru.

Otvorena izložba “Balkan Pride” u Kulturnom Centru “GRAD”

 Devetog septembra u 20 časova zvanično je otvorena Balkan Pride izožba sa mestom održavanja u KC “Gradu“. Izložba će trajati do kraja ove nedelje, a organizator izložbe, Glas fondacija, za cilj je imala da ovom izložbom podigne svest o istoriji i napretku Prajda na prostoru najvećih balkanskih gradova (Beograd, Zagreb, Sofija, Novi Sad, Podgorica, Budva..). Materijal za izložbu obezbedilli su organizatori Prajda u gore navedenim gradovima. Glavna tema izložbe je prikaz Prajd šetnji širom celog Balkana. Zanimljivo je što na izložbi nisu izložene samo prijatne  scene, već i dosta nasilnih i anti LGBT+ akcija, pa u isto vreme možemo videti i krvave prizore sa Prajda u Beogradu 2010. godine, ali i pripadnike LGBT+ zajednice tokom uspešnih šetnji.  

   Ono što čini ovu izložbu upečatljvom je što na fotografijama možemo videti ljude svih starosnih grupa, a jedna od takvih je bila sa nedavnog Prajda održanog u Sofiji. Na samom početku večerašnje izložbe, održao je govor bugarski aktivista, Dimitar, koji je skrenuo pažnju na dešavanja pred otvaranje ove iste izložbe u Plovdivu i pretnje, ne samo od ljudi, već i od strane vlasti. Dimitar nam je u kasnijem intervjuu objasnio par pojedinosti o Anti-Prajd protestima koje su organizovali bugarski konzervativci nastojeći da obučeni u svadbena odela, dokažu da je jedini pravi brak onaj između muškarca i žene. U daljem razgovoru, uporedio je Bugarsku i Srbiju, što je dovelo do zaključka da je stanje u obe zemlje slično -  veliki gradovi su dosta tolerantniji od manjih i treba da se radi na napretku i u manjim sredinama. 

              

Baš o tome je pričao i Filip, jedan od aktivista Beograd Prajda koji je poručio da treba da se dopre i do manjih gradova na Balkanu, a izložba je jedan od načina za to. Pitali smo za mišljenje i posetioce izložbe koji su je opisali kao zanimljivu retrospektivnu izložbu koja „prikazuje paralelu između prvih Prajdova, 2001. recimo, i ovih od pre nekoliko godina, vidi se napredak.“  Posetite izložbu dok još traje!  

Beograd Prajd, Press tim