Author - Nemanja Stijak

Miloš je naš heroj

Nakon emitovanja 11. epizode serije “Južni vetar” u kojoj se glumac Miloš Timotijević u ulozi korumpiranog policajca Stupara ljubi sa muškarcem, usledile su poruke uvreda i pretnji upućene Milošu. On je na društvenim mrežama dobio stotine poruka mržnje mahom od tinejdžera i srednjoškolaca. 

Beograd Prajd izražava zabrinutost zbog ovakvih pretnji upućenih glumcu i poziva nadležne organe da sankcionišu one koji su uputili poruke pretnje. I u ovom slučaju, nažalost, najveći broj pretnji stiže od mladih muškaraca(tinejdžera i srednjoškolaca) koji su i u mnogim ranijim situacijama bili glavni promoteri mržnje prema LGBT+ populaciji, pa su tako organizovali više napada na Prajd Info Centar, te organizovali protest protiv Prajda u Leskovcu koji nije ni bio planiran da se održi. 

Izražavamo veliku zahvalnost Milošu i celokupnoj produkcijskoj kući “Režim”, autorskoj i glumačkoj ekipi serije “Južni vetar” na doprinosu u borbi za prihvatanje i poštovanje svih pripadnika i pripadnica LGBT+ zajednice u Srbiji.

Beograd Prajd

Kvir studije

Od 6. marta na Filozofskom fakultetu u Beogradu, u učionici 308 na trećem spratu do 22. maja 2020. godine, svakog petka od 18.15h, održavaće se predavanja i diskusije u oblasti kvir teorije.

Bavićemo se seksualnoću koja odstupa od normativa, raznovrsnim rodnim ulogama i izrazima, transpolnim osobama i interseks stanjima, feminizmom, psihoanalizom, religijom i drugim kvir temeama.

P R O G R A M :

UVOD U KVIR TEORIJU

1. Jelisaveta Blagojević "Kvir teorija i poststrukturalizam: Džudit Batler i performativnost roda"
2. Ivan Milenković "Mišel Fuko: genealogija kao dekonstrukcija prirodnosti"
3. Asja Lazarević "Ženski maskulinitet: Pretnja ili omaž muškom maskulinitetu – O limitima denaturalizacije roda"
4. Slobodan Marković "Istorija evroameričke muškosti između unisonosti i postmoderne polimorfnosti"
5. Nađa Bobičić "Feminizam, kvir i ljevica: savezništva"
6. Andrej Cvetić "Digitalna pornografija i NoFap Movement ili zbog čega se odričemo seksa?"

ISTOPOLNOST U PSIHOANALIZI

7. Dušan Maljković "Homoseksualnost, Eros i Tanatos: jedno čitanje predavanja 'Čovečji seksualni život' Sigmunda Frojda (1915)"
8. Nina Krajnik "Homo-analizanti: homoseksualnost u psihoanalizi od Frojda do Lakana"
KVIR I RELIGIJA
9. Miloš Jovanović "Moralistička osuda homoseksualnosti u pravoslavlju"
10. Stefan Šparavalo "Neheteroseksualnost i necisrodnost u jevrejskim svetim knjigama"

S DRUGE STRANE DVOPOLNOSTI

11. Predrag Šarčević "Klinička kultura i ’sistem pola/roda’; Društvena istorija medicinskih interpretacija interseks stanja"
12. Nada Sekulić "Treći pol u prehispanskim kulturama Amerike"

 

Izlaganja su otvorena za javnost. Molimo vas da ušešće prijavite na mail [email protected] kako biste dobili detaljne najave predavanja, kao i informacije o izlagačima i izlagačicama.

Prolećni semestar kvir studija organizuje Da Se Zna! (www.dasezna.lgbt). Program podržava Regionalna kancelarija Fondacije "Hajnirh Bel" u Beogradu.

Lažna vest o Prajdu u Leskovcu

Povodom lažne objave na društvenim mrežama da će se danas u Leskovcu održati Parada ponosa, Beograd Prajd izražava duboku zabrinutost zbog povišene homofobije u društvu koja se u poslednje vreme intenzivirala i prerasla u otvorenu mržnju i fizičko nasilje. Podsećamo da ovo nije prvi put da se na društvenim mrežama šire lažne vesti i koriste za raspirivanje homofobije. I tokom prošle godine  širile su se lažne objave da će se Prajd održati u gradovima u kojima nikada nije bio ni planiran. 

Izražavamo osudu današnjeg napada na novinara JuGmedie i pozivamo policiju i tužilaštvo da hitno procesuiraju izvršioce ovog napada. Takođe, oštro osuđujemo izjavu člana Dveri u Leskovcu Slavoljuba Milenkovića koji je podržao napadače na novinara i istog novinara homofobično uvredio. 

Današnja slika iz Leskovca primer je duboko ukorenjene homofobije u našem društvu koja se za kratko vreme pretvori u otvoren fizički sukob. Solidarno stojimo sa pripadnicima i pripadnicama LGBT+ zajednice u svakom mestu u Srbiji i nastavićemo borbu za jednakost članova zajednice ma gde oni živeli.

Jedanaesti napad na Prajd info centar – nema odgovornih

Prostorije Prajd info centra u Beogradu sinoć su ponovo napadnute. Jedanaesti put od otvaranja. Napad se dogodio kada je grupa maskiranih napadača šutirala izlog i vrata, što je dovelo do lomljenja brave i inventara. 

Beograd Prajd izražava zabrinutost povodom eskalacije nasilja prema prostorijama Beograd Prajda. Za prethodnih deset napada na Prajd info centar, nikada niko nije odgovarao. Centar se nalazi u centralnoj beogradskoj ulici.

LGBT+ zajednica je izložena ne samo diskriminaciji, već i nasilju koje najčešće prolazi bez zakonskih posledica po učinioce. 

Pojedinci koji su percipirani kao LGBT+ osobe često su obeshrabreni da prijave nasilje i diskriminaciju koju trpe upravo zbog nedostatka reakcije zvaničnika, kao i čestih slučajeva sekundarne viktimizacije, gde su izloženi dodatnim neprijatnostima od strane pripadnika javnih organa.

Pozivamo na odgovornost institucije da učionice identifikuju i da postupaju u skladu sa zakonom. 
Beograd Prajd

ULICA TE TUŽI, ULICA TI SUDI

Srđan Šveljo

Piše: Tamara Skrozza

Izvor: www.optimist.rs

Ako se ovako nastavi, suđenja za pedofiliju odigravaće se na ulicama, gde će razbesneli ljudi odlučivati aklamacijom, jednim kolektivnim „na smrt, na smrt, na smrt“, dok će mediji i zvanično preuzeti ulogu istražitelja i tužilaca. U situacijama u kojima su za pedofiliju osumnjičeni gej muškarci – lako je zamisliti i javna pogubljenja, na kojima „pravednici“ otelotvoruju božanski gnev i uklanjaju one koji navodno prljaju njihov bezgrešni svet. Onome ko ne veruje u takvu budućnost, dovoljno je da prostudira slučaj Gorana Jevtića, modnog kreatora Darka Kostića i najnoviji u tom nizu – Srđana Švelja. 

DOKAŽI DA NISI! 

Stilista Srđan Šveljo uhapšen je pod sumnjom da je pedofil i da je „seksualno zloupotrebljavao i uznemiravao“ maloletne dečake koji su mu bili modeli. Da je Srbija normalna država kao što nije, ova rečenica ne bi mogla da se pojavi u medijima. Pre svega, u normalnim državama poštuje se pravo na pretpostavku nevinosti – što je ovde u startu prekršeno, pre svega u policiji i tužilaštvu (iz kojih ne mogu da „procure“, a kamoli da javno budu objavljeni podaci o identitetu osumnjičenih lica), a potom u medijima (koji, čak i ako imaju podatak o identitetu, ne bi smeli da ga objavljuju).

Ovakvu rečenicu mogli bismo da pročitamo samo ukoliko bi za pedofiliju bili osumnjičeni najviši državni funkcioneri – predsednik, premijer, ministri, ili osoba koja je plaćena i zadužena da brine o maloletnicima. Samo imena takvih ljudi mogla bi da opravdaju ono što se zove „javni interes“, a što je ultimativna vrednost zbog koje je u medijima ponekada dozvoljeno prekoračiti crvenu liniju ljudskih prava. 

U slučaju Srđana Švelja nije tako: on je građanin ove države koji niti je plaćen da brine o maloletnicima, niti obavlja visoku državnu funkciju. Ukoliko je osumnjičen za pedofiliju, on ima pravo da, uz adekvatnu pravnu pomoć i poštovanje drugih ljudskih prava, u miru (i bez medijske hajke, takoreći anonimno) dočeka kraj istražnog postupka. Sve ovo postoji u Ustavu, zakonima, kodeksima i različitim pravilnicima, ne zato što bi državni sistem ili mediji želeli da budu blagonakloni prema osumnjičenima za pedofiliju, ne zato što je odobravaju ili žele da promovišu – već jednostavno zato što su takva pravila koja važe vekovima, praktično od trenutka kada su ljudi izašli iz pećina i postali koliko-toliko civilizovani. 

Od tog pravila se tokom istorije odustajalo nekoliko puta – u vreme spaljivanja veštica, u vreme inkvizicije, različitih revolucija, itd. – ali svi znamo kako se ta priča završila. Stradali su mnogi nevini ljudi, ljudi koji su se nekom zamerili pa im ovi „namestili igru“, ljudi koji su se slučajno našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, ljudi koji su bili žrtve predrasuda i sopstvene „različitosti“. 

U slučaju o kojem je ovde reče, istraga je još u toku, ali čitava država već zna ne samo ime osumnjičenog (pa ga ovde pominjemo i mi), već i navodne detalje istrage – kako je Šveljo i šta navodno radio s dečacima, šta je navodno govorio i kako se prema njima navodno ponašao... Taj „materijal“, medijski propraćen Šveljinim fotografijama s društvenih mreža koje se stavljaju u „adekvatan“ kontekst, najviše liči na ulični linč. Jedino što ga od toga razlikuje, jeste da se Šveljo fizički nalazi na sigurnom, pa razbesnela javnost nema metu za kamenovanje.   

„IDEMO DALJE“

U ovoj priči pojavljuje se i jedan dodatni, zlokobni momenat, koji ranije nismo imali – kako u priči o gej pedofiliji, tako i o bilo kojoj drugoj formi seksualnog nasilja. Igor Jurić, čija je ćerka brutalno ubijena i koji je u poslednjih nekoliko godina vrlo aktivan u oblasti zaštite dece od različitih predatora, zapravo je najavio ovo hapšenje. 

Nekoliko dana pre nego što će na kioscima biti otvorena sudnica za Srđana Švelja, Jurić je rekao da na javnoj sceni ima više uticajnih ljudi koji zlostavljaju decu. On je pritom naveo da njegova fondacija „Tijana Jurić“ poseduje saznanja i dokaze o orgijama koje se dešavaju uz učešće dece od 12 do 15 godina, ali da je neophodno da svedoci progovore. 

Istog trenutka kada je Šveljo uhapšen, Jurić je trijumfalno saopštio da je bio u pravu kada nije otkrio imena navodnih pedofila, jer da je uradio drugačije „večeras ne bismo imali uhapšenog prvog pedofila“. Nastavio je Jurić da je ovo „tek početak“ i da „idemo dalje“. 

Niko nikada ne može da ospori da je Igor Jurić čovek koji je preživeo nešto što niko nikome ne bi poželeo, nešto nezamislivo, što se ne može preboleti i zaboraviti, najveću moguću tragediju. Niko mu takođe ne može osporiti doprinos na polju ponašanja policije prilikom nestanka dece ili bezbednosti dece na internetu, kao ni činjenicu da je u više navrata prošao pravi tabloidni linč. 

Međutim, od trenutka kada je usvojena inicijativa njegove fondacije o izmeni Krivičnog zakonika kojom se počiniocima najtežih krivičnih dela (ubistava dece) određuje doživotna kazna zatvora bez pomilovanja, i kada je vlast tom predlogu zgodno dodala još par stavki koje garantuju doživotnu robiju za još neka krivična dela – postavilo se pitanje kolika je zapravo njegova moć. Kakav je Jurićev položaj u institucijama i da li je moguće da jedan „običan“ građanin, civilno i za istražni posao neobučeno lice, postane najpriznatiji ekspert za istrage? Na osnovu čijih i kakvih ovlašćenja Jurić, npr. otvara hajku na sudiju Miodraga Majića čija mu se presuda ne dopada? Ili, u ovom slučaju, s kojim pravom nekažnjeno skriva podatke o krivičnom delu (jer ih je imao, kako i sam kaže)? Koji je, dakle, odnos Igora Jurića i istražnih organa – da li oni slušaju njega, ili on prenosi ono što mu oni kažu? 

Oba scenarija su podjednako tragična za osnovne demokratske principe u ovoj državi, oba podjednako poništavaju bazična ljudska prava – a sve pod firmom borbe za bezbednost dece, teme na koju su po prirodi stvari svi osetljivi i koja garantovano dotiče svakog od nas. 

ME TOO, SRPSKA IZVEDBA 

Ovaj slučaj, baš kao i slučajevi Jevtića i Darka Kostića, pokazali su da je čoveku, posebno ako je gej, dovoljno da se nekom zameri – i da nepovratno ode u propast. Jevtić je pravosnažno osuđen, proces protiv Kostića još traje, a istraga o slučaju Srđana Švelja tek je otvorena. Međutim, način na koji su ti slučajevi predstavljeni javnosti, bezočno kršenje svih mogućih medijskih kodeksa, pa i zakonskih procedura (o čemu je Optimist opširno pisao), doprineli su utisku da je proces protiv Jevtića jednostavno montiran, a da se Kostiću i Švelji sprema ista stvar.

U međuvremenu, međutim, čitava stvar se obogaćuje detaljima koji ove unapred osuđene ljude stavlja u dodatno neprijatnu poziciju: dok je Jevtić sve vreme procesa bio razvlačen u medijima, ali ipak udaljen od javnosti, Kostić se u medijima redovno prikazuje kao oronuo, zapušten ili čak drogiran čovek, a Švelju je u fokus doveo Igor Jurić. Naravno, neće oni zbog toga biti osuđeni, ali svakako imaju imidž „nepoželjnih“. S jedne strane, ko će verovati obeznanjenom Kostiću? S druge, ko će verovati nekome u koga je prst upro čovek s kojim zbog njegove tragedije saoseća veći deo Srbije?

Posebnu dimenziju ove priče čini nešto što je postalo već uobičajena praksa ovdašnjih istražnih i pravosudnih organa: „curenje“ informacija u medije. Ova godina počela je ne sa curenjem, već sa armagedonskim izlivanjem podataka iz istrage o otmici i zlostavljanju maloletne M.K, i evo nastavlja se sa curenjem iz istrage o Srđanu Švelji.

Pre svega, podaci iz istrage NE SMEJU da cure. Sve dok se ne utvrdi kontekst, istinitost i prava slika onoga što se u određenom slučaju dogodilo – tu mediji i javnost nemaju šta da traže. Izuzetak su, naravno, slučajevi koji se tiču bezbednosti države, kada institucije imaju čak i obavezu da obaveštavaju građane s nečim što je istraga utvrdila, a što bi moglo da utiče i na njih i njihove živote. Ovde, međutim, to nije slučaj – dok se ne utvrdi da li je Šveljo zaista zlostavljao mladiće, dok se ne utvrdi kontekst fotografija koja je snimao, dok se sve ne potvrdi ili opovrgne u pravosnažnoj presudi, to je stvar koja NE POSTOJI. 

Nije ovde reč o bolećivosti prema navodnim pedofilima, već o činjenici da ono što se tek istražuje ne mora uopšte da bude istina. Ako na kraju bude utvrđeno da Šveljo nije skidao dečake, da ih nije drogirao, da s njim nisu imali oralni seks, o čemu su mediji detaljno izvestili, šta će biti s tim čovekom? Kako će se „oprati“? Kako će s tim teretom živeti? Ko će mu ikada više verovati? 

On na kraju može biti i kriv, ali da se za sve ove podatke istovremeno utvrdi da naprosto nisu tačni – što se već događalo u sličnim istragama, tj. medijskom izveštavanju o njima.

Neizbežna je ovde još jedna dimenzija: loše skrivana homofobija koja se u slučajevima poput Jevtićevog, Kostićevog ili ovog aktuelno, naprosto izlije s novinskih stranica. Mediji prave drastične etičke omaške i kada su u pitanju slučajevi heteroseksualnog seksualnog zlostavljanja, ali je pedofilija u gej zajednici za njih posebno sočna tema. 

Iako tabloidi na dnevnom nivou izveštavaju o pedofiliji, nikada u tim pričama nije bilo toliko grafičkih detalja kao u situacijama gde su osumnjičeni gej muškarci. Tek u tim slučajevima obavešteni smo bukvalno o svemu – ko je koga, gde, kako tačno i kako sve seksualno zlostavljao. U izveštajima o zlostavljanju koje je navodno počinio Srđan Šveljo – stvar je dodatno obogaćena fotografijama momaka koji su stali pred njegovu kameru, da bi se od besa zapenjenom auditorijumu dalo još malo „goriva“. Isto tako bilo je i u slučajevima Gorana Jevtića i Darka Kostića, gde javnost nije bila uskraćena ni za jedan jedini detalj.

Čak i u toj oblasti, dakle, podignuta je letvica diskriminacije i netrpeljivosti prema LGBT zajednici i pedofilija među njima dobila dimenziju sasvim drugačiju od „obične“ pedofilije. 

Kad se tome doda već uobičajeno kršenje prava na pretpostavku nevinosti, curenje podataka iz istrage, kršenje prava na privatnost, obaveza zaštite identiteta i dostojanstva žrtve, činjenica da je nadležnost nekih institucija jednostavno prešla u ruke nekih pojedinaca… dolazimo na početak ove storije i na mogućnost da nam se u bližoj budućnosti sudbina zaista određuje na ulici, da postanemo onaj distonični Gilead i da samo sačekamo kada će i neko upreti prstom i na nas.

Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta

Dana 27.1.2020. obeležava se 75 godina od oslobođenja nacističkog koncentracionog logora Aušvic-Birkenau. Ovaj dan se obeležava i kao Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta. 

Svaki zarobljenik u logoru imao je broj, dok je slovo bila oznaka za nacionalnost. Svi zarobljenici svrstavani su u šest kategorija: politički zatvorenik, Jehovini svedoci, iseljenici, raseljeni, socijalisti, kriminalci i homoseksualci. Prema SS merilima, život Jevreja je vredeo najmanje, zbog čega su mučeni najgorim metodama, izgladnjivani, izloženi ekstremnom radu i hladnoćama dok ne bi bili ubijani u gasnim komorama. 

Čuveni paragraf 175 nemačkog krivičnog zakona tretirao je homoseksualne odnose između dva muškarca kao krivično delo. Zakon je postojao od 1871. do 1994. godine i više puta je menjan. Nacisti su ovaj paragraf dodatno pooštrili, sa prekršaja podigli na krivično delo homoseksualno ponašanje i podigli maksimalnu kaznu zatvora za homoseksualne odnose sa šest meseci na pet godina. Za “teže oblike” ovog krivičnog dela predviđali su zatvor i do 10 godina. 

Simbol koji su u nacističkim koncentracionim kampovima nosili homoseksualni i biseksualni muškarci, kao i transrodne žene bio je ružičasti trougao. Lezbejke, biseksualne žene i transrodni muškarci nisu bili sistematski odvođeni u pritvor, a oni koji jesu, označavani su crnim trouglom i klasifikovani kao “asocijalni”. Precizan broj onih kojima je bio dodeljen ružičasti trougao nije moguće znati, a autor knjige Ružičasti Trougao daje grubu procenu onih koji su od 1933. do 1944. bili osuđeni za homoseksualnost na između 50.000 i 63.000. 

Evropski sud za ljudska prava: Odbijanje pokretanja istrage zbog homofobičnih komentara na internetu je diskriminacija

Pijus Beizaras i Mangirdas Levickas su istopolni par iz Litvanije. Decembra 2014. godine Beizaras je na svom fejsbuk profilu postavio fotografiju njihovog zajedničkog poljupca. Usledile su stotine komentara mržnje, pozivanja na njihovo “kastriranje”, “ubijanje”, “istrebljenje”… Obratili su se nevladinoj organizaciji čiji su članovi za pomoć u zahtevu za pokretanje postupka pred nadležnim organima za govor mržnje koji su doživeli. Tužilac je odlučio da ne pokrene predistražni postupak, a u skladu sa praksom Vrhovnog suda Litvanije u ovim slučajevima,  obrazlažući to da su autori komentara mržnje samo “iskazivali svoje mišljenje” i da, iako su “neetički”, takvi komentari nisu osnov za krivično gonjenje. Domaći sudovi su 2015. podržali ovakav stav tužioca i u svojim presudama naveli da se istopolni par namerno ponašao ekscentrično i provokativno i da je fotografiju trebalo samo da podele sa svojim “open-minded” pratiocima na fejsbuku, s obzirom da fejsbuk ima opciju podešavanja ko može da vidi objavu.

U predstavci podnetoj Evropskom sudu za ljudska prava, podnosioci predstavke su tvrdili da su diskriminisani na osnovu seksualne orijentacije, zbog odbijanja nadležnih organa da pokrenu predistražni postupak zbog komentara mržnje na internetu(Član 14. Evropske konvencije o ljudskim pravima – Zabrana diskriminacije). Tvrde i da im je ovim odbijanjem povređeno pravo na obeštećenje što predstavlja kršenje člana 13. Konvencije – Pravo na delotvorni pravni lek. 

U odnosu na članove 14 i 8 Konvencije, Evropski sud za ljudska prava utvrdio je da su komentari na fejsbuku uticali na psihološko blagostanje i dostojanstvo podnosilaca predstavke. Vlada Litvanije je u svojim podnescima priznala da su komentari bili uvredljivi i vulgarni. Ipak, Vlada je negirala da odbijajuće odluke domaćih organa imaju veze sa seksualnom orijentacijom podnosilaca predstavke, već da nije bilo osnova za krivično gonjenje. S druge strane, Sud je utvrdio nedvosmislenu vezu odbijanja pokretanja istrage sa seksualnom orijentacijom podnosilaca predstavke naročito zbog pozivanja domaćih organa na “tradicionalne porodične vrednosti” i “ekscentričnost” istopolnog para. Zbog svega ovoga Evropski sud za ljudska prava utvrdio je da je došlo do kršenja članova 14 i 8 Konvencije – Zabrana diskriminacije i Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života. Takođe, Sud je utvrdio i da je došlo do povrede člana 13. Konvencije – Pravo na delotvorni pravni lek, zbog nepostojanja efikasnog pravnog leka u vezi sa žalbama na diskriminaciju. 

Konačno, Evropski sud za ljudska prava je presudio da država Litvanija svakom podnosiocu predstavke plati 5.000 evra na ime naknade nematerijalne štete i 5.000 evra na ime troškova i izdataka. 

Beograd Prajd smatra da je ovakva presuda Evropskog suda za ljudska prava važna, jer predstavlja međunarodni standard kome bi sve države članice Saveta Evrope, među kojima je i Srbija, morale da teže. Svaki onlajn komentar koji sadrži govor mržnje zbog nečije seksualne orijentacije ili rodnog identiteta, mora biti pravno sankcionisan. 

Presuda Suda u Hrvatskoj ohrabruje istopolne parove u regionu

Ivo Šegota i Mladen Kožić iz Zagreba od 2017. godine žele da postanu hranitelji. Posle dve i po godine pravne borbe, Upravni sud im je to omogućio. 

Oni su se 2017. godine prijavili Centru za socijalni rad u Zagrebu sa zahtevom da u dom prime dete, odnosno decu. Centar koji potpada pod nadležnost Ministarstva demografije, obitelji, mladih i socijalne politike, odbio je njihov zahtev, zbog čega su se žalili Upravnom sudu, koji je sada poništio sva dosadašnja rešenja.

Advokatica Sanja Bezbradica Jelavić, koja zastupa Šegotu i Kožića, rekla je za “Jutarnji” da je odluka suda  konačna i obavezujuća i da na nju nije moguće uložiti žalbu.

„Pisano obrazloženje još nije stiglo, no, kako je rečeno tokom objave, sud je prihvatio našu argumentaciju iz tužbe, utemeljenu na hrvatskim propisima i Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, te je naložio nadležnima donošenje nove odluke u skladu s presudom”. „Verujemo da će nadležni poštovati sudsku odluku", kaže ona.

Za sada nema reakcija nadležnih, ali u roku od 60 dana ministarstvo mora da donese novu odluku, ovog puta utemeljenu na domaćem i međunarodnom zakonodavstvu.

Beograd Prajd pozdravlja ovakvu presudu Upravnog suda Hrvatske. Podsećamo da su sve države članice Saveta Evrope, među kojima je i Srbija, dužne da urede pravni status istopolnih parova. Ta obaveza proističe iz presude Evropskog suda za ljudska prava iz 2015. “Oliari and others v. Italy”. Prema tumačenju ESLJP-a, nepostojanje pravne regulative koja će urediti život osoba istog pola, predstavlja kršenje člana 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima – “Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života”. 

Izvor: Jutarnji.hr, Beograd Prajd Press tim

LGBTI prava su ljudska prava – Međunarodni dan ljudskih prava

Generalna skupština Ujedinjenih nacija proglasila je 10. decembar  za Dan ljudskih prava  1950. godine kako bi skrenula pažnju „naroda sveta“ na dve godine ranije potpisnu Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, kao prvi sveobuhvatni instrument zaštite ljudskih prava. Deklaracija  po prvi put u istoriji čovečanstava proklamuje zajedničke standarde ljudskih prava koje treba da postignu svi narodi i sve nacije sveta,  „Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima“ određuje prvi član deklaracije. Nije bila pravno obavezujuća već više deo međunarodnog običajnog prava sve do Međunarodne konferencije UN o ljudskim pravima 1968. godine kada je odlučeno da deklaracija predstavlja obavezu za sve članice međunarodne zajednice. Predstavlja osnov za sve dalje donete pravno obavezujuće sporazume UN o ljudskim pravima pre svih za dva značajna međunarodna Pakta o građanskim i političkim pravima i  o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima.

 

Prema istraživanju Beogradskog centra za ljudska prava objavljenog 9. decembra 2019. godine, na pitanje "Da li se po vašem mišljenju pripadnicima LGBTI zajednice u našoj zemlji krše ljudska prava" 55% ispitnih reklo je NE, 23% DA, a 22% Ne zna. S druge strane, na pitanje "Da li u Srbiji postoji diskriminacija gej osoba" , 44% ispitanih reklo je DA, 39% NE, a 17% Ne zna.

 

I ove 2019. godine LGBTI zajednica u Srbiji dočekuje Međunarodni dan ljudskih prava bez dva važna zakona koja se tiču ostvarivanja osnovnih ljudskih prava – Zakona o registrovanim istopolnim partnerstvima i Zakona o rodnom identitetu. 

 

Srećan nam Međunarodni dan ljudskih prava!

 

Beograd Prajd