Author - Nemanja Stijak

15. septembra šetam za svoju porodicu!

Obično kažemo da je roditeljska ljubav bezuslovna. Ali, da budemo iskreni, kome postavljamo više uslova nego svojoj deci? Od koga najviše očekujemo ako ne upravo od svoje dece? Ali, pre ili kasnije, suočimo se s njima i vidimo da su naša deca postala ljudi i da imaju možda sasvim drugačije namere, želje i očekivanja od naših.  Više nisu mali. Bombone i bajke su prošlost. Naša deca zarađuju. Plaćaju račune. Zaljubljuju se. Menjaju svet. Ti odrasli ljudi, sa svojim željama, ljubavlju i orijentacijom, to su naša deca i mi ih volimo, a volimo ih onoliko koliko ih prihvatamo. I kad odu od nas i kad im više ne treba ni novčić od nas, potrebna im je naša ljubav i naša podrška. 

Da, mi volimo svoju decu. Volimo svu svoju decu i bez obzira na sve. Ovo je fraza za kojom neretko posežemo, ali šta onda kada ona bude stavljena na test? Šta kada saznamo da su naša deca drugačeije seksualne orijentacije ili rodnog identiteta? Ja sam taj test položila i zbog toga sam ponosna na sebe I svoju ćerku.

Kao majka smatram da deca moraju da znaju da ih kao roditelji zaista besulovnom volimo. Zato želim da vas pozovem  da budemo uz njih na Prajdu ove godine. Da 15. septembra ponosno prošetamo uz našu i svu decu koja možda nisu dobila roditeljsku podršku. Da ih vidimo i da nas vide! Da svi vide da volimo i podržavamo svoju decu, njihove partnere i partnerke, njihove prijatelje, njihovu ljubav, njihovu  sreću i njihov život u radosti i slobodi. Da svi vide da nas ima i da smo tu. 

Neka podrška bude stvarna i vidljiva.  Ovde smo zbog svih koji učestvuju, kao i zbog svih koji ne smeju da učestvuju a voleli bi. Ovde smo da bi društvo u kome živimo postalo bolje. Više prijateljsko a manje agresivno. Više ljubazno a manje licemerno. Više tolerantno a manje diskriminatorno. Ovde smo da bi nas jednog dana po dobru pamtili one i oni zbog kojih smo tu i da još jednom svi zajedno kažemo “Ne odričem se!”. 

„Bolje ćemo se upoznati, možda i zavoleti, i jednog dana ovaj svet postaće mesto za ljude!“

Autor: Gordana Perunović Fijat

Gordana Perunović Fijat je diplomirana pravnica, novinarka, autorka tri romana i pesnikinja u ilegali. Sarađivala je sa redakcijama glasila Republika, Helsinška povelja i s prvim strejt frendli časopisom u Srbiji – revijom Dečko. Rođena je u Kikindi davne 1960. godine gde i danas živi i odakle rado putuje na razne destinacije. Gordana je poznatai kao ponosna mama jedne lezbejke.

Parada ponosa 15. septembra pod sloganom “Ne odričem se”

Beogradska "Nedelja ponosa" trajaće od 9. do 15. septembra i završiće se šetnjom i paradom pod sloganom "Ne odričem se", najavili su organizatori. Predstavnik beogradskog Prajda Marko Mihailović najavio je na konferenciji za novinare da će šetnja 15. septembra krenuti u 17 sati sa Slavije, a završiće se koncertom u parku Manjež.

Maršruta ovogodišnje parade ići će ulicom Kralja Milana, preko Trga Nikole Pašića, a povorka će proći pored gradske i republičke Skupštine, pa ulicom Kneza Miloša do zgrade Vlade izavršiće se u parku Manjež.

Prema rečima Mihajlovića, organizatori Prajda ne uručuju pojedinačne pozive zvaničnicima, ali očekuju da će se na paradi pojavitio premijerka Ana Brnabić, kao i ministri koji se bave pravima LGBT populacije.

U okviru "Nedelje ponosa" koja će prethoditi Prajdu biće organizovano oko 60 događaja, a jedan od najvažnijih, prema mišljenju organizatora, je izložba "Balkan prajd", koja će 9. septembra biti otvorena u Kulturnom centru "Grad". Izložba će predstaviti kolekciju forografija sa prajdova održanih u gradovima balkanskh zemalja.

Gordana Perunović Fijat, jedna od majki koje su u okviru kampanje "Ne odričem se" javno podržale svoju decu koja su deo LGBT populacije, istakla je da je Prajd važan događaj za slavljenje različitosti.

"Pozivam sve roditelje LGBT osoba, rodbinu, priajtelje i školske drugove da zajedno slavimo različitost i da svi budemo srećni, ili barem malo manje nesrećni", kazala je Fijat.

Predstavnik Inicijative mladih za ljudska prava Ivan Đurić ističe da ovogodišnji slogan "Ne odričem se" ima ličnu, ali i političku notu i poruku.

"Ne odričemo se ljudi, ali ni vrednosti. Ne odričemo se slobode, ne odričemo se prava, ne odričemo se jednskosti. Odričemo se homofobije i straha u kojem nas teraju da živimo", kazao je Đurić.

Predstavnica organizacije "Da se zna" Dragoslava Barzut podsetila je da je 2018. istakla važnost državne Strategije za borbu proti diskriminacije i istakla značaj donošenja krovnih zakona koji treba da poprave položaj LGBT zajednice. Kao ključne istakla je donošenje zakona o registrovanju istopolnih zajednica i zakona o rodnom identitetu, a očekuje od nadležnh ministarsatava da konačno pokrenu to pitanje.

Na današnjoj konferenciji za novinare u Skupštini Beograda saopšteno je i da je Beograd jedan od pet kandidata za Europrajd 2022. godine. To je godišnji događaj koji se održava u nekom od evropskih gradova, a Beograd bi kao domaćin dobio priznanje za dugogodišnju borbu i promociju prava LGBT zajednice, uprkos nasilju sa kojim su se decenijama suočavale.

Izvor: N1  

Prvi rođendan Prajd Info Centra

Otvaranjem izložbe “Love” umetnika Martina Stamenkovića, proslavljeno je godinu dana od otvaranja Prajd Info Centra u Beogradu, koji je u tom periodu posetilo preko 15.000 ljudi, a koji je pomogao da se u borbi za prava pripadnika LGBT zajednice pridruži i dosta građana koji ne pripadaju toj zajednici.

Кako je za Tanjug naveo koordinator Prajd Info Centra Jovan Ilić, tokom godinu dana dešavali su se i incidenti, od kojih je jedan bio i ozbiljniji, ali to su prebrodili, kao i svakodnevno pljuvanje na izlog, kidanje zastavica, gađanje grudvama, uz pomoć lepih stvari koje su se dešavale, kao što su nova prijateljstva, nove ljubavi…

“Imamo dosta ljudi koji su nam saveznici i dobijamo ih svakodnevno, jer kada nekome objasnimo da mi ne ugrožavamo ničija prava, već da samo želimo da ostvarimo svoja, razumeju nas i žele da se bore zajedno sa nama”, kazao je Ilić ističući da je dosta volontera u Centru strejt, kao i dosta ljudi koji se bore zajedno sa njima.

Кako kaže, ti strejt saveznici im pomažu, jer smatraju da svi treba da budu jednaki.

“Veliki broj strejt ljudi misli da ne poznaje nikoga ko je LGBT i onda prođu ovde, vide da postoje tu neki ljudi koji nešto rade, druže se i možda ne uđu prvi put, ali posle nekoliko puta uđu, raspituju se o čemu se radi i dosta njih staje na našu stranu i pomažu nam u borbi”, navodi Ilić.

U Prajd Info Centru u ulici Кralja Milana, za godinu dana organizovan je veliki broj predavanja, tribina, debata i edukativnih radionica, među kojima i one o seksualnom zdravlju, kao i testiranja na HIV, ispričao je Ilić.

“Informisali smo građane o našoj zajednici, edukovali smo ljude iz zajednice o različitim pitanjima, a organizovali smo i veliki broj radionica, debata o seksualnom zdravlju, kao i testiranja na HIV, jer seksualno zdravlje je veoma bitno i ljudi moraju da znaju svoj status”, kaže Ilić.

Naveo je i da je pre godinu dana postojanje tog Centra njima delovalo nerealno, kao i da su se plašili ishoda, jer je to prvi centar na otvorenom u Srbiji, kaže, a i šire na Balkanu.

Autor izložbe “Love” kojom je proslavljena godišnjica rada Centra Stamenković od 2013. godine se bavi fotografijom, a do sada je pored izložbe koja je večeras otvorena imao još dve.

Кako navodi, u svom radu najviše se bavi konkretnim temama koje su još tabu, odnosno skriveni problemi o kojima se ne priča.

“Na neki način sebe sam zadužio da kroz svoj rad govorim o problemima, jer svi prolaze kroz iste ili slične probleme, ali retko ko govori o njima. Moj rad je prvenstveno usmeren na prihvatanju samog sebe i promovisanju ljubavi”, kazao je Stamenković za Tanjug.

Izložbu koju je večeras otvorio spremao je već godinu i po dana, a inspiraciju je dobio upoznavši dva gej para, odnosno njihove ljubavne priče.

Na nekoliko fotografija, Stamenković je i sam pozirao, pa se na izložbi mogu videti i autoportreti.

“Ovom izložbom pokušao sam da pokažem koliko je važno voleti sebe, koliko je važno tokom svog života naći nekoga ko će te voleti baš onakav kakav jesi, ali u principu fokus je na tome koliko je bitno da sami sebe prihvatimo, jer na kraju krajeva svi mi ostanemo sami sa sobom i sa svojim mislima”, naveo je Stamenković dodajući da smatra da je veoma važno da svi prihvatimo sebe u potpunosti onakvima kakvi jesmo.

Izvor: Danas

Zakon o istopolnim brakovima bez podrške u Skupštini Crne Gore

Homoseksualni parovi i dalje neće moći da sklapaju brakove u Crnoj Gori, jer Zakon o životnom partnerstvu lica istog pola nije dobio potrebnu većinu u parlamentu, iako ga je predložila Vlada.

Protiv tog zakona bili su poslanici manjinskih stranaka.

Crnogorske nevladine organizacije ocenile su da su neusvajanjem Zakona o životnom partnerstvu lica istog pola poraženi demokratski proces u Crnoj Gori i evropski put.

Opoziciona Socijaldemokratska partija pozvala je Vladu da ponovo predloži taj zakon, jer bi njeni poslanici glasali za njega da su danas bili u parlamentu.

SDP je bojkotovala današnju sednicu u znak protesta zbog jučerašnjeg kažnjavanja njenog poslanika zbog iznetih političkih stanova čime je, kako tvrdi, prekršen poslovnik.

Da je predlog zakona usvojen, gej osobe bi imale ista prava kao heteroseksulani parovi.

Predlog zakona ne sadrži izričitu odredbu da gej osobe mogu da usvajaju decu, ali dozvoljava da se zajedno staraju o deci jednog od partnera.

Predlogom je bilo predvidjeno i da gej osobe mogu da sklapaju brakove, da nasledjuju jedni druge, da imaju zajedničku imovinu, pravo na penziono i socijalno osiguranje, posete u bolnicama, da se zajedno brinu o deci, ali i obavezu da se staraju o detetu svog partnera ako nema bližeg srodnika.

Bilo je predvidjeno i da partner koji nije roditelj deteta, mora da izdržava decu drugog partnera ako ona nemaju srodnike koji su po zakonu dužni da ih izdržavaju ili srodnici nemaju mogućnosti za to.

Obaveza partnera bi postojala i posle smrti roditelja deteta.

Predlogom zakona je bilo predvidjeno da se partneru gej osobe koja ima dete, daje pravo da u hitnim slučajevima, kada detetu preti neposredna opasnost, donese odluku koja je najbolja za dete.

 

Izvor: http://rs.n1info.com

Beograd Prajd solidarno uz prvi Prajd u Bjalistoku

U gradu Bjalistoku na istoku Poljske, održala se prva Parada ponosa. Nažalost, događaj nije prošao bez incidenata. Oko četiri hiljade desničara i huligana napalo je učesnike šetnje. Oni su aktivistima pretili, dobacivali im pogrdne reči, a bilo je i fizičkih napada. Čule su se parole “Bog, čast, domovina!”, “Bjalistok slobodan od perverzija”, kao i uzvici kojima su učesnicima Prajda govorili da odu iz grada, da im ne daju decu i da su nepoželjni u ovom gradu. 

U razgovoru za DW, poljski pisac Jacek Dehnel kaže da  Poljska jeste ostvarila pomak u položaju LGBT+ zajednice u odnosu na ranije, ali da i dalje nema homoseksualnih brakova. Posebno naglašava da na lokalnom nivou, kao što je grad Bjalistok, ljudi još uvek nisu slobodni da budu ono što jesu i da tu vidi mnogo agresije. Neki lokalni političari, kaže, proglašavaju delove Poljske “čistim od LGBT zajednice” aludirajući na proglašavanje delova zemlje čistim od Jevreja za vreme Drugog svetskog rata. 

Beograd Prajd izražava duboku saosećajnost sa svim hrabrim učesnicima i učesnicama prve Parade ponosa u poljskom gradu Bjalistoku. Scene koje gledamo u ovom gradu, nažalost, nisu nam nepoznate. I tokom prve Parade ponosa u Beogradu 2001, i one naredne 2010. smenjivale su se scene nasilja, uništenog grada, suza, krvi, straha. Godinama smo morali da se borimo da se ta slika promeni i da percepcija društva prema nasilju nad LGBT+ osobama bude da nasilje nije dozvoljeno. 

Beograd Prajd 

Saopštenje povodom ubistva aktivistkinje Jelene Grigorijeve (Yelene Grigoryeve)

Dana 25. jula od 12 do 13 sati dolepotpisane organizacije organizuju protest „Pamtimo Jelenu Grigorijevu“, ispred ambasade Ruske federacije u Beogradu. 

Ruska aktivistkinja, Yelene Grigoryeve, ubijena je 21. jula ove godine, u blizini svoje kuće u ruskom gradu Sankt Petersburgu. Ubijena je tako što je davljena do smrti, a potom je njeno mrtvo telo izbodeno nožem. 

Način na koji je ubijena pokazuje stepen do koga muškarci mrze žene koje nisu heteroseksualne, kao i to koliko su homofobija, lezbofobija i transfobija ukorenjene i nekažnjive, ali i da su politički aktivisti i aktivistkinje suprostavljeni/e Putinovom režimu u konstantnom riziku od nasilja, maltretiranja i ubistva. Ovo je samo još jedan pokazatelj kako se država Rusija odnosi prema svojim LGBT+ građankama i građanima. 

Način na koji je ubijena pokazuje stepen progona žena i lezbejki u društvu muške nadmoći.

Ove godine navršilo se deset godina od ubistva aktivistkinje za ljudska prava Natalije Estemirove, prošlo je trinaest godina od ubistva novinarke Ane Politkovskaje,  prošlo je dve godine od sistematski organizovanog progona i LGBT+ ljudi u ruskoj republici Čečeniji. Današnja žrtva je aktivistkinja koja se nije borila samo za prava LGBT+ osoba, ona je protestvovala protiv ruske okupacije Krima, kao i protiv mučenja političkih zatvorenika u ruskoj republici Ingušetiji. 

Zajednički imenitelji za sva ova ubistva su sledeći:

  • Ova ubistva omogućio je režim ruskog predsednika Vladimira Putina, koji kreira klimu nekažnjenog i nekažnjivog nasilja u kojoj su ovakva ubistva moguća.
  • Niko od počinilaca ovih ubistava do dana današnjeg nije kažnjen.
  • Osobe koje drugačije misle od vladajućeg režima nalaze se u posebnom riziku od pretnji, napada i ubistava.  

Od nadležnih institucija države Rusije zahtevamo sledeće:

  • Da hitno pronađu i kazne počinioce ovog ubistva.
  • Da prestanu sa primenom zakona koji je izglasan 2013. godine, a koji zabranjuje tzv. „homoseksualnu propagandu“.
  • Da omoguće slobodno i nesmetanju delovanje svim onim osobama koje deluju kako bi štitile ljudska prava svih drugačijih i različitih. 

U Beogradu, 24. jul 2019.

Žene u crnom

Da se zna

Autonomni ženski centar

Labris – organizacija za lezbejska ljudska prava

Geten

Rekonstrukcija ženski fond

Inicijativa mladih za ljudska prava

Grupa Izađi

...

Zašto (ne) merimo seksualnu orijentaciju?

Seksualne orijentacije drukčije od heteroseksualne su odavno uočene i pribeležene. Međutim, o tome kako znamo, odnosno kako utvrđujemo ko su ljudi drugačije seksualno orijentisani se priča tek nešto više od pola veka. 

Prvo poznato „merenje“ seksualne orijentacije uradio je američki istraživač Alfred Kinsi, polovinom 20. veka. Ukratko, on je skaliranje uradio na čisto prakseološkom osnovu – na lestvici od 1 do 6 odredio je podeoke od čisto istopolnih do čisto heteroseksualnih polnih praksi. Sedmu X kategoriju rezervisao je za osobe koje nemaju nikakve emotivne niti seksualne reakcije ili aktivnosti. 

Kinsijeva skala je bila revolucionarna jer je prva koja se dotakla samog definisanja seksualne orijentacije. Ali, relativno brzo se suočila sa mnogim poteškoćama: u kojim tačno brojkama na podeocima možemo odrediti biseksualne osobe? Da li je 6 podeoka dovoljno da se obuhvati sva seksualna praksa? Zašto poslednja X stavka na lestivici ne odražava aseksualnost u svojoj definiciji, budući da tu smešta ljude bez seksualnih aktivnosti, a ne one koji ne osećaju seksualni i emotivni afinitet? 

I pored brojnih manjkavosti, ova skala je ipak bila dobar uvod kao početno prodiranje u samu srž izučavanja seksualne orijentacije i otkrila ono sa čime se mnogi i danas teško suočavaju – ima ljudi koji nisu isključivo strejt ili gej.

Američki istraživač austrijskog porekla Fric Klajn pokušao je da napravi svojevrsnu nadgradnju ove skale. Klajn je bio biseksualac i, zapanjen nad manjkom teorijske građe vezane za njegovu seksualnu orijentaciju, pokreće prve bi grupe podrške, proučava biseksualne parove i pokušava da unapredi skaliranje na osnovu koga se može odrediti seksualna orijentacija.

U knjizi Biseksualna opcija iz 1978. godine uvodi tablicu koja je, za razliku od Kinsijeve skale, multidimenzionalna. Na osnovu 7 faktora, ova tablica je proširena na seksualni afinitet u prošlosti, sadašnjosti i prognoziranoj budućnosti. 

Ove kategorije uključuju privlačnost, fantazije, emotivne sklonosti, seksualne aktivnosti, društvene i životne preferencije i samoodređenje. 

Iako definitivno preciznija i unapređenija u odnosu na Kinsija, ova tablica je naišla na kritike i dokazane nedostatke. Neke kategorije su nejasne, emotivne sklonosti nisu dovoljno precizne, nije jasno šta seksualni afinitet podrazumeva… 

Kasnije su se pojavile i druge skale, koje su pokušale da budu i preciznije: Šiveli i De Seko skala, Selova procena, Fridmanova mera adolescentne seksualne orijentacije – najnovija, iz 2004. godine. 

Kako se koje skaliranje pojavilo u društvenim naukama, kritike i manjkavosti su odmah izlazile na videlo. Koliko god da se novih dimenzija, pitanja, različitih uglova postavi pri konstruisanju skale dolazimo do nelogičnosti i odstupanja. I ona se uglavnom svode na to da su ispitanici/ce postavljeni pred binarni „svršeni čin“ – i da brojkom moraju da se odrede gde se nalaze između homo i heteroseksualnosti. 

Ukupno u svetu postoji oko 200 skala prema kojima se meri seksualna orijentacija. 

Problem sa njima je što matematički hoće da svedu prakse, osećanja i predviđanja, a ljudi nisu matematika. Nedostatak prakse ne znači ni nepostojanje seksualne orijentacije. Učestala seksualna praksa nju takođe nužno ne potvrđuje. Misli i fantazije nisu nužno proizvod afiniteta. Koliko god da se neka nova skala zakomplikuje, opet će biti manjkava jer su ljudi toliko različiti da ona ne bi mogla da ih sve obuhvati.  

Mogućnosti preciznog merenja postaju manje izglednije ako uvažimo i druge, neevropske kulture koje seksualnu orijentaciju razmatraju prema potpuno drukčijim kategorijama. Takođe, osobe koje sebe vide van bilo kakvih binarnih kategorija (kvir i dr.) takođe ne mogu da budu svrstane prema bilo kakvim parametrima. 

Podatak da nećemo verovatno nikada moći da precizno utvrdimo nečiju seksualnu orijentaciju  ne treba da obeshrabri, već naprotiv – da stavi u groplan samoodređenje. 

Ne treba ljude svrstavati na podeoke između dve krajnosti, već težiti ka društvu gde će osoba moći da bez posledica i straha podeli sa drugima ko je.

Kako mi sebe identifikujemo, a ne s koliko smo ljudi spavali i o kojima smo imali fantazije, najvažniji je parametar.

 Ako ne i jedini relevantan!

 

Autor: Stefan Šparavalo

Stefan je rođen i odrastao u Beogradu. Po struci je diplomirani politikolog, a više od pet godina se bavi odnosima s javnošću, marketingom i društvenim mrežama. Uživa takođe i u pisanju, za šta je u par navrata i nagrađen. Prvi korak u LGBT+ aktivizmu počinje sa Labrisovim treningom o političkom liderstvu LGBT+ osoba 2014. godine. Sada je deo ekipe Da se zna!, gde radi kao koordinator za medije i odnose sa javnošću.   

Tranzicija u Srbiji

Tranzicija je drugačija za svaku trans osobu koja kroz nju prolazi. Ona moze sadržati sve ili samo neke od sledećih koraka:  autovanje, promena imena, promena oznake pola u ličnim dokumentima, hormonska terapija, operacije itd. 

Kao što se moze primetiti, neki  od gore navedenih koraka su društvene, neki pravne, a neki medicinske prirode. U idealnoj situaciji, svi ovi koraci bi bili opcionalni i potpuno nezavisni jedan od drugog. Nažalost, u Srbiji pravna tranzicija još uvek uveliko zavisi od medicinske, naime, samo se ime u dokumentima može promeniti bez ikakvih medicinskih terapija ili zahvata.

Osoba ime može promeniti samostalno od svoje 15. godine. U Porodičnom zakonu postoji stavka koja navodi da novo izabrano ime ne može biti  „u suprotnosti sa običajima i shvatanjima sredine“, a na matičaru je da odredi da li novo ime ispunjava ovaj uslov. U praksi, to najčesce znači da će matičar odbiti ime koje ne odgovara oznaci pola u dokumentima. Stoga, veliki broj trans osoba koje menjaju ime pre medicinske tranzcije, biraju rodno neutralna imena. Međutim, u protekle dve godine, nekoliko trans osoba su uspele da promene ime iako ono nije odgovaralo njihovoj oznaci pola u dokumentima.

Sto se medicinske tranzicije tiče, ona se može obaviti u državnim zdravstvenim insititucijama i parcijalno je pokrivena zdravstvenim osiguranjem, ukoliko je osoba državljanin/ka Srbije i osigurana u Republičkom Fondu za Zdravstveno Osiguranje.  

Medicinska tranzicija počinje odlaskom lekaru opšte prakse kome trans osoba traži uput na jednu od dve psihijatrice koje rade sa trans osabama.  Za osobe koje žive u Beogradu, procedura je brza jer odmah dobijaju uput na potrebnog specijalistu, dok osobe iz unutrašnjosti moraju da dobiju dodatni pecat od lokalnih specijalista da bi mogli da dođu u Beograd, gde obe gore navedene psihijatrice rade. 

Ukoliko trans osoba želi da krene na hormonsku terapiju, mora da dobije preporuku od psihijatra. Po pravilu, psihijatri koji rade sa trans osobama u Srbiji, preporuke daju tek nakon minimum godinu dana redovnih sastanaka.  Sa preporukom za hormonsku terapiju, osoba opet ide lekaru opšte prakse i traži uput na edokrinologa specijalistu koji radi sa trans osobama. Nazalost, u Srbiji sa trans osobama rade samo nekoliko endokrinologa iz Klinickog Centra Srbije. 

Pre prepisivanja hormonske terapije, endokrinolog će tražiti temljne analize krvi i razne druge preglede. Endokrinolog hormonsku terapiju prepisuje ukoliko nema medicinskih kontraindikacija.  Prepisani hormoni se uglavnom mogu naći u apotekama. Nazalost, pojedini hormoni koje lekar prepisuje trans ženama, više nisu na tržištu u Srbiji. 

Osobe koje žele da se operišu o trošku RFZO, moraju imati preporuke za operaciju od dva psihijatra koji rade sa trans osobama, kao i od endokrinologa. Uz to, osoba mora biti na hormonskoj terapiji minimum godinu dana. RFZO pokriva dve trećine troška operacije, a iznos koji trans osoba mora da plati iz svog džepa je oko 1000 evra. Da bi operacija bila odobrena, osoba mora da obavi dodatne preglede i prikupi potrebnu dokumentaciju koju dostavlja Republičkoj Komisiji za Transrodna Stanja. Ukoliko komisija odobri operaciju, trans osoba ide kod hirurga da zakaže operaciju i bude informisana o pripremi za istu. 

Oznaka pola u ličnim dokumentima se može promeniti nakon godinu dana hormonske terapije, na osnovu formulara koji potpisuje psihijatar specijalista i endokrinolog specijalista. Taj formular se dostavlja nadležnoj opštini koja će izvršiti promenu oznake pola u matičnim knjigama. Nakon toga, osoba može promeniti ime (ukoliko već nije) i  izvaditi novu ličnu kartu, pasoš , diplome i druge dokumente. Ovaj proces se može obaviti i nakon operacije, a u tom slucaju hirurg potpisuje formular.

Autor: Saša Lazić

Saša je aktivan u civilnom sektoru kao pravnik Getena i trans aktivista od 2016 godine. 2018 i 2019 godine, radio je kao konsultant za Ujedinjene Nacije i doprineo izradnji raznih materijala za lokalnu i globalnu Free & Equal kampanju."  

LGBT+ alfabet

Dobro je poznato da broj slova koji se krije iza onog ’’plus’’ znaka u LGBT akronimu iz godine u godinu raste – i nije mali broj slučajeva u kojima se taj rast doživljava sa negativnom konotacijom: ’’Šta će još da izmisle?’’, ’’Samo nešto dodaju’’ neki su od komentara koji se mogu svakodnevno čuti. Ali, ono što je ljudima nedovoljno poznato jeste značaj svakog od ovih slova – kada neko konačno sazna da ono sa čime se identifikuje postoji u akronimu i da postoji još ljudi koji se isto tako identifikuje – to izaziva ogroman osećaj olakšanja i (samo)spoznaje. Zato će u ovom tekstu biti objašnjeno svako slovo, podgrupe i njihov značaj u ’’plus’’ akronimu – LGBTTQQIAAP (plus).

Lezbejka i Gej – Dva osnovna pojma – odnose se na osobe koje osećaju emotivnu i/ili seksualnu privlačnost prema osobama istog pola. Termin homoseksualac vezan je za klinička istraživanja, te se u svakodnevnog govoru, kao i u medijskom izveštavanju, smatra zastarelim i donekle pežorativnim. Reč Gej - Gay, pre nego što je dobila ovu svrhu, u engleskom jeziku koristila se kao pridev za osobe koje su srećne, bezbrižne, vesele. Gej se prvenstveno odnosi na muškarce, ali ponekad se koristi i kao zajednički termin za osobe koje su istopolno orijentisane. Međutim, kako su problemi ove dve grupe počela da se izdvajaju, odlučeno je da se gej koristi za muškarce, a lezbejka za žene, kao dve posebne manjinske grupe.

 Termin lezbejka potiče iz Antičke Grčke – pesnikinja Sapfo, poreklom sa grčkog ostrva Lezbos, otvoreno je pisala o svojoj naklonosti prema ženama, odnosima sa njima i njihovoj lepoti.

Biseksualan/na – prva defincija kaže da se ova orijentacija odnosi na osobe koje osećaju emotivnu i/ili seksualnu privlačnost i prema muškom i prema ženskom polu. Za biseksualnost su vezane mnoge stigme – da označava prelaznu fazu strejt – gej, da niko ne može biti biseksualno orijentisan, ili da se ova etiketa koristi kako bi osobe sakrile svoju promiskuitetnost – sve ovo predstavlja problematiku takozvanog ’’bi brisanja’’.

Postoje kritike da ovaj termin sa prefiksom ’’bi’’ briše druge rodne identitete i da je vezan samo za dva pola, te da nije inkluzivan, te su rađene i redefinicije incijelnog pojma, a više o ovoj temi možete pročitati u tekstu: http://parada.rs/2019/07/09/problemi-sa-terminologijom-da-li-je-biseksualnost-transfobicna/

Panseksualan/na – Osoba koju privlače osobe svih rodnih identiteta, ili neko koga privlače kvaliteti osobe, nevezano za njene rodne identitete. Prefiks ’’pan’’ na latinskom znači ’’sve’’ i, po mišljenjima nekih, time briše rodnu binarnost koju neki smatraju problematičnom kod biseksualnosti.

Aseksualan/na – Osoba koja oseća veoma malo ili ni malo seksualne privlačnosti prema nekoj drugoj osobi. Ovaj termin razlikuje se od aromantičnosti, koja predstavlja odsustvo emotivne (romantične) privlačnosti. Osobe koje su aseksualne nisu nužno i aromantične, i obruto. 

Aseksualnost predstavlja čitav spektar, poznat kao sivi spektar ili siva zona – od potpunog odsustva seksualne privlačnosti do kompletnog seksualnog identiteta.

Demiseksualan/na  - Neko ko može osetiti seksualnu privlačnost prema drugoj osobi samo ukoliko sa tom istom osobom uspostavi jaku emotivnu povezanost.

Cisrodan/na (Cis)  - Osoba čiji se rodni identitet (unutrašnji osećaj roda sa kojim se rađamo, a koji je zasnovan na socijalnom konstruktu rodnih normi) poklapa sa polom pripisanim na rođenju (zasnovanim na fizičkim karakteristikama).

Trans – Najširi i najkorektniji termin koji pokriva sve ne-cisrodne identitete.

Transrodan/na – Termin širokog spektra koji označava osobe čiji se rodni identitet ili izražavanje ne poklapa sa polom pripisanim na rođenju – stanje koje se naziva rodna disforija.

Transseksualan/na – Termin koji mnogi smatraju zastarelim i uvredljivim, a koji se odnosi na osobe kojima se rodni identitet ne poklapa sa polom pripisanim na rođenju, a koje su se opredelile za tranziciju, uključujuću hormonsku terapiju i hirurške zahvate. Ovaj termin isključuje deo trans zajednice koji ne želi da se podvrgne nekoj od navedenih medicinskih procedura.

Rodno nekonformišuć/a (Gender nonconforming) - Osoba koja svoj rod izražava van granica isključivo muževnog ili ženstvenog. Nisu sve rodno nekonformišuće osobe i nužno transrodne.

Kvir (queer) – Termin koji se odnosi na osobe koje svoju seksaulnu orijentaciju i/ili rodni identitet ne žele da etiketiraju na poseban način, ali se ne osećaju da spadaju u binarni društveni konstrukt seksualnosti i rodnog identiteta.

Questioning – Osobe čija seksualnost i/ili rodni identitet i dalje fluktuiraju i koje ne žele da je etiketiraju na poseban način.

Nebinaran/na, (non-binary, genderqueer) – Osoba koja se ne identifikuje ni kao muško ni kao žensko, već svoj rodni identitet doživljava van tradicionalnog, binarnog konstrukta roda.

Rodno fluidan/na – Osobe čije rodno izražavanje fluktuira – nekada se izražavaju muževnije, nekada ženstvenije, a nekada kao rodno neutralne.

Interseks –  interseks osobe su rođene sa fizičkim ili biološkim polnim karakteristikama (poput polne anatomije, reproduktivnih organa, hormonskih obrazaca i/ili hromozomskih obrazaca) koji se ne poklapaju sa tipičnim definicijama muškog, odnosno ženskog tela.

Znak + ne predstavlja samo matematički simbol, već, kao znak koji će uvek stajati na kraju LGBT+ akronima, ostavlja prostor za sve nivoe spektra roda i seksualnosti.

Autor: Filip Vulović

Student Fakultet organizacionih nauka, aktivista, part-time koordinator Prajd Info Centra, jin Jovanovom jangu. Aktivizmom je počeo da se bavi kao volonter udruženja ’’Da se zna!’’, gde je kasnije izglasan za koordinatora volonterske grupe. Takođe je aktivista Inicijative mladih za ljudska prava, a interesuju ga i tranziciona pravda i poboljšanje odnosa među mladima iz zaraćenih država Zapadnog Balkana.

Bravo za carice koje će tužiti Srbiju da bi promenile zakon o brakovima

Jelena Dubovi i Sunčica Kapunović iz Novog Sada su u vezi četiri godine, a 2016. godine su se i verile. Pošto su u opšinskom matičnom uredu u Novom Sadu odbili da ih venčaju, odlučile su da pokrenu legalnu bitku i ujedno su postale prve pripadnice LGBT zajednice koje su to učinile u Srbiji.

Jelena ima 27 godina, a Sunčica 29. Obe su još pre dve godine, kada su se verile, bile svesne da će morati da uđu u pravnu bitku u trenutku kada budu rešile da se uzmu. Njihova advokatica je izjavila je da bi slučaj mogao doći do Evropskog suda za ljudska prava. Zbog svog cilja i visokih pravnih troškova koji će uslediti otvorile su i stranicu na kojoj prikupljaju sredstva, a do sada su skupile oko 1.000 funti.

Devojke su tim povodom snimile video u kom objašnjavaju zašto su se odlučile na ovakav korak i zašto je to izuzetno važno za njih, ali i mnoge druge koji se nalaze u sličnoj situaciji.

“Zovem se Jelena Dubovi. Moja partnerka, Sunčica Kopunović i ja smo u emotivnoj vezi već četiri godine, i živimo u Srbiji koja pravno ne prepoznaje istopolne parove. Ovo mora da se promeni…

Pokrenule smo pravnu borbu za registraciju istopolnih zajednica u Srbiji. Kao i drugi LGBTI parovi u ovom delu Evrope, suočavamo se sa brojnim nepravdama, pritiscima i pretnjama. Uprkos tome, odlučile smo da pod svojim punim imenima budemo prvi par u Srbiji koji će otvoreno govoriti o svoj toj borbi…

Tražimo ravnopravnost pred zakonom, i u ovoj borbi za naša prava potrebna nam je vaša pomoć…

Cilj nam je da skupimo jedan milion RSD/£7,500 radi pokrivanja osnovnih troškova. Prvo radi finansiranja parnica za nas i još dva para, drugo za osmišljavanje i vođenje kampanje u cilju senzibilisanja javnosti za naše predmete i njihov značaj, a sve u cilju izglasavanja novog zakona u Narodnoj skupštini…

Moja partnerka i ja smo, 17. aprila 2019. godine, otišle u opštinski matični ured u Novom Sadu sa zahtevom da registrujemo našu zajednicu.

Sektor za lična stanja građana u Novom Sadu (Autonomna pokrajina Vojvodina, Gradska uprava za opšte poslove, i Odsek za upravni postupak) je odlukom od dana 3. maja 2019. godine odbio naš zahtev, uz pravno obrazloženje da se u matičnu knjigu venčanih može registrovati isključivo bračna zajednica, te iako ispunjavamo gotovo sve zakonom propisane uslove, nisu nam dozvolili registraciju jer smo nas dve osobe istog pola.

I druga dva istopolna para iz Beograda (M.K. i M.P.; S.S. i M.M.) su dobila identično obrazloženje.

Smatramo da je matična služba odbijanjem da nas registruje, ili da nam obezbedi pravni okvir za ostvarivanje naših prava, izvršila povredu prava koja su nam garantovana Ustavom Republike Srbije i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama (EKLJP).

Očekujemo da svi naši zahtevi budu odbijeni od strane nadležnih administrativnih i sudskih institucija, u kom slučaju treba da pokrenemo odgovarajuće pravne postupke zbog kršenja ljudskih prava pred Zaštitnikom građana, Poverenicom za zaštitu ravnopravnosti i Ustavnim sudom. Rešene smo i spremne da idemo sve do Strazbura. Sredstva koja prikupimo iznad postavljenog cilja koristićemo za naredne korake, ukoliko budu neophodni.”

Cilj bitke ove dve hrabre devojke nije izmena Porodičnog zakona, čime bi dobile pravo da stupe u brak, a što bi zahtevalo promenu Ustava Republike Srbije, već da, poput slučaja ’’Oliari i drugi protiv Italije’’ iz 2015. godine, dobijenom presudom Evropskog suda za ljudska prava izvrše pritisak na Srbiju da implementira novi zakon koji će istopolnim parovima omogućiti uživanje jednakih prava, kao što je to do sada bio slučaj sa tradicionalnim bračnim zajednicama.

Izvor: Noizz.rs