Author - Nemanja Stijak

Kako smo se upoznavali

Aleksandar me pritiska da što pre napišem tekst o tome kako smo se upoznavali devedesetih i dok mu odgovaram da će tekst biti gotov večeras, gledam ljude koji sede oko mene u avionu. Tek na kraju shvatam da u istom redu sa druge strane sede dve mlade devojke u svojim ranim dvadesetim. Drže jedna drugu za ruku, kao mnogi drugi hetero parovi u istom avionu. Obe u drugoj ruci imaju smartphone i počinjem da razmišljam kolika je verovatnoća da su se upoznale baš uz pomoć mobilnog telefona, interneta ili društvenih mreža. Pretpostavljam ogromna. Avion poleće, njih dve se bez ikakvog ustezanja poljube a ja mislim o tome kako smo se u Srbiji upoznavali tih godina kada su one rođene, početkom onoga što zovu „vesele 90-te“.

Prva opcija su naravno bile žurke. Naravno, za žurke u klubovima tokom 90-tih se nije odlučivao veliki broj ljudi, a pre 1994. godine (kada je homoseksualnost dekriminalizovana), više smo išli u klubove za koje smo znali da se gazde ili menadžeri gay friendly. „Soul Food“ i „Industrija“ su najpoznatije oaze slobode iz ovog perioda. „Visage“ kod Vukovog spomenika je bio prvi koji je od 1994. imao samo LGBT ekipu i gde je obezbeđenje na vratima „upozoravalo“ da su u pitanju „gej žurke“. „Promocija“ i „X“ su došli kasnije, ali je glavno obeležje bila činjenica da je svaki vlasnik kluba morao da ima „dobra leđa“ i odlično obezbeđenje. O sadržaju i muzici se nije vodilo previše računa, a nama je i to malo slobode puno značilo. O tome šta će se desiti kada iz kluba krenete kući ili ako u klub dođe policija, nije se puno razmišljalo. Druga verzija (naročito početkom 90-tih) su bile rođendanske žurke u nekom (iznajmljenom) klubu. Poželjno je bilo da vlasnicima objasnite kakva će ekipa doći, ali žurke su se pravile i bez ove napomene. „Ma, sine, nas dve smo stjuardese, nagledale smo se gejeva po celom svetu, pravi šta god hoćeš“, rekle su mi vlasnice C-kluba kada sam 1993. godine hteo da pravim žurku za svoj rođendan. Kada napravite ovu žurku, uglavnom se desi da pozovete 50, a dođe vam 100 ljudi. One su bile mnogo bolje za upoznavanje potencijalnog partnera/ke, jer smo verovali da ćemo lakše proveriti kakav je neko koga smo upoznali na „privatnoj žurci“, nego u klubu. Nije bilo Facebook-a ili Instagram-a koji bi nam dao spisak „zajedničkih prijatelja“ i malo više informacija o kandidatu ili kandidatkinji. Mobilnih telefona nije bilo, pa nam je neko dopisivanje i „čekanje na odgovor“ bilo nepoznato. Retki su imali privilegiju da mogu dati svoj fiksni telefon. Sve u svemu, izbor je bio sužen.  Treća vrsta su bile „žurke kod …“. U eri kada je još uvek postojalo „stanarsko pravo“, a komšije, policija i stanodavci moćniji nego danas, retko ko je hteo da pravi bilo šta gde bi došlo više od 10 osoba.  Naravno da smo svi jedva čekali ove žurke. Na njima su pucale duge veze i tu biste videli nekog sa kim ste imali jednokratni seks pre nekoliko meseci. Naravno, taj neko bi bio sa partnerom sa kojim je već tri godine u vezi i pravio bi se da vas ne poznaje.

Za gej i biseks muškarce je i tokom početka 90-tih bio aktuelan cruising kao i svakom drugom gradu u svetu. Prva opcija je bio neki WC (autobuska, železnička, Staklenac itd) i većina koja je koristila ovu opciju se uvek trudila da o tome ne priča. Na osnovu ovih iskustava, nastala je knjiga „Staklenac“ koja se i danas može naći u prodaji. Druga, nešto manje rizična i malo više prihvatljiva opcija u gej svetu su bili parkovi (Ušće i Karađorđev park).  Iako su se kleli da nikada nisu bili, svi bi otišli makar jednom iz radoznalosti - „Ma došao sam sa društvom da prošetam“ bilo je standardno opravdanje. Glavna „premija“ na ovakvim mestima je uvek bilo upoznavanje nekoga ko je neiskusan ili nov.

Međutim, za celu LGBT zajednicu, ali i za veliki deo heteroseksualnih osoba i parova koji su hteli „nešto više“, jedini izlaz u vremenu bez interneta i mobilnih telefona su bili tzv. lični oglasi. Tokom 80-tih, pravo mesto je bila zagrebačka „Erotika“, a kasnije „Erotski dodir“ (izdanje „Večernjih novosti“), i na kraju „Pan Erotika“ iz Novog Sada. Sistem je bio jednostavan, ali smo se svi plašili da li neko čita pisma i da li se nešto loše može desiti. Sve je počinjalo davanjem (prilično kratkog) oglasa u nekom od ovih časopisa, kako bi bio objavljen u narednom broju (jednom mesečno). To je nekada podrazumevalo i odlazak u poštu i plaćanje takvog oglasa, što baš i nije bilo previše „diskretno“. Oglas bi bio objavljen, a ispod njega bi stajala šifra. Naprimer: „Devojka (25) traži istomišljenicu iz okoline Beograda radi veze. Šifra: „Usamljena“. Oni koji su zainteresovani bi svoje pismo poslali na adresu časopisa sa naznakom na koju šifru se javljaju. Tih mesec dana, časopis bi prikupljao odgovore za vašu šifru i početkom narednog meseca bi vam sva pisma dostavili na adresu koju ste im dali. Za one koji su se plašili radoznalosti roditelja kada dobiju ovakvu pošiljku sa najmanje 20-tak pisama, mogućnost je bila Post Restante u pošti, dok su neki kupovali  poštanske sandučiće koje bi postavili u nekom ulazu zgrade koja se ne zaključava. Međutim, problemi su počinjali tek tada. Veliki broj onih koji su se javljali nije ostavljao nikakav kontakt, već je u pismu predlagao susret na nekom mestu u gradu u tačno određeni dan i vreme. Uz činjenicu da gotovo niko nije slao fotografiju, sve ovo je predstavljalo veliki rizik. Telefone (tada samo fiksne) su uglavnom ostavljali studenti koji su živeli u iznajmljenim stanovima i koji su ih menjali posle nekog vremena. Dejt sa bilo kim je tada bio zaista velika stvar.

Na kraju su stigli Internet i mobilni telefoni, ali je trebalo nekoliko godina da ove alatke postanu dostupne većem delu zajednice, kako bi poslužili za upoznavanje na način koji danas svi znamo.

Autor: Goran Miletić

“Svako društvo u kome je postignut napredak u poštovanju ljudskih prava LGBT+ osoba moralo je da prođe kroz dugotrajan i bolan proces povećanja vidljivosti ove zajednice. Srbija u tome nije nikakav izuzetak. Nasilje i diskriminacija neće prestati tako što ćutimo u četiri zida” .  

Tumtum i androginus – rodno varijantna i interseks stanja u jevrejskom Talmudu

Mnogi bi ocenili da je velika većina mejnstrim religija danas homo- i transfobična. Ova ocena je dosta površna, ali se može reći i delimično tačna ako bismo religiju posmatrali kroz rakurs verskih lidera tradicionalnih zajednica a koji su, u manjoj ili većoj meri, na određeni način autoriteti ili tzv. ovlašćeni tumači religije.

Rimokatolička crkva, istočne pravoslavne crkve, islam gotovo svih podvrsta, ortodoksni judaizam, pa i priličan deo protestantskih crkava… Veliki broj verskih autoriteta pobrojanih religija u najmanju ruku nema blagonaklon stav prema LGBT+ zajednici.

O tome kako se homofobija „podvukla“ pod kožu i zašto je toliko teško istisnuti je iz glavnih verskih tokova je tema za neki drugi tekst. Odnos LGBT+ ljudi i religije je duboko kompleksniji od šturog odbacivanja, a u gotovo svakoj se LGBT+ ljudi, istopolna ljubav, rodna disforija i druge teme obrađuju na određeni način.

Tako i u Talmudu. Ukratko rečeno, Talmud predstavlja „sabirni centar“ svih jevrejskih tekstova, misli i tumačenja i osnovna je baza za tumačenje jevrejskog zakona i teologije. Talmud ima dve glavne komponente – Mišnu (zapisanu Toru – Mojsijevo petoknjižje) i Gemaru (objašnjenje i  tumačenje Mišne, kao i druge misli i uspostavljena pravila jevrejskih rabina i mudraca).

Talmud je podeljen na 6 delova, koji se nazivaju sederi, a svaki seder ima između 7 i 12 knjiga, koji se nazivaju traktati.

Šesti seder je za potrebe ovog teksta posebno interesantan, i on se u načelu bavi ritualnom i duhovnom čistoćom.

Kroz ovaj deo promiču dva pojma – tumtum i androginus. Tumtum u bukvalnom prevodu sa hebrejskog znači pokriven, i u pitanju su osobe čiji rodni identitet ni polne karakterstike nisu poznate. Poseban deo navedenog šestog sedera diskutuje o tome koje se humre (pravila, tradicionalno binarno podeljena na muška i ženska) primenjuju na tumtum, i odgovor rabinske literature je – posebna, izvedena iz strožih pravila iz binarne klasifikacije. Sa današnjeg aspekta deluje interesantno i iznenađujuće da rabini nisu pokušavali tumtume da ukalupe u binarni sklop, već su tumtumi bili sui generis, rod za sebe – pre oko hiljadu i petsto godina!

Talmud opisuje i androginuse, koji prema dostupnoj literaturi najverovatnije opisuju interseks stanja, odnosno stanja kada polne karakterstike jedne osobe ne pripadaju striktno muškoj ili ženskoj kategoriji, odnosno obema istovremeno.

U traktatu Jevamot mudraci insistiraju da se androginusima da poseban rodni status (koliko ovo revolucionarno zvuči u vremenu kada su hirurške intervencije nad interseks bebama i dalje učestale?!)

Glavna razlika između androginusa i tumtuma je u tome što je androginus kao osoba sa nekarakterističnim polnim karakteristikama kategorija za sebe, dok se za tumtume ne zna nužno, a Talmud takođe navodi da su oni nekada muškarci, a nekada žene. Savremenim jezikom govoreći, rodno fluidna bića.

Debata o interseks stanjima seže i dalje – te se tako u jednom odeljku Talmuda dotakla i za prvog čoveka Adama. Iz traktata Berešit iz 6. veka poznata je debata između dva rabina – Šmuela i Jermijahua – o tome kako je Adam stvoren. Rabin Šmuel zastupa tezu da je Adam bio androginus i da je stvoren kao dvorodno biće sa dve strane! Njih dvojica su tada vodili interesantnu debatu oko rebra iz kog je stvorena Eva, jer je vrlo moguće da to nije rebro – pošto u Bibliji piše da je Eva stvorena micelotav, iz korena reči cela, koja kasnije u Bibliji ne označava rebro, već stranu! Tako rabin Šmuel zastupa tezu da je Bog od dvorodnog Adama izdvojio stranu i tako stvorio Evu.

I za kraj, interesantno je reći da se kroz mnogo traktata kasnije u Talmudu raspravlja vrlo detaljno i na praktičnim primerima oko toga šta se primenjuje za tumtume, a šta za androginuse, i u kojim situacijama. Do toliko sitnih detalja da rabini razmatraju šta se dešava kada tumtumu bude uočen testis, da li se androginus obrezuje ako je muški polni organ uočljiv, primenjuje li se zapovest razmnožavanja na tumtume…

Ali, ni u jednom delu se postojanje njihovih identiteta nije negiralo niti smeštalo u isključivo binarne šeme. 

 

Autor: Stefan Šparavalo

Stefan je rođen i odrastao u Beogradu. Po struci je diplomirani politikolog, a više od pet godina se bavi odnosima s javnošću, marketingom i društvenim mrežama. Uživa takođe i u pisanju, za šta je u par navrata i nagrađen. Prvi korak u LGBT+ aktivizmu počinje sa Labrisovim treningom o političkom liderstvu LGBT+ osoba 2014. godine. Sada je deo ekipe Da se zna!, gde radi kao koordinator za medije i odnose sa javnošću.   

Matematičar Alan Tjuring na novoj novčanici od 50 funti

Banka Engleske izabrala je matematičara Alana Tjuringa, koji je razbijao nacističke šifre u Drugom svetskom ratu, za lik na novoj novčanici od 50 funti.

Guverner engleske banke Mark Karni rekao je danas da je Tjuring "gigant na čijim leđima toliko ljudi danas stoji".

Tjuringov rad u razbijanju šifri nacističke komunikacije pomogao je u pobedi u ratu, ali mu je posle rata suđeno zbog homoseksualnosti koja je tada bile nelegalna. Umro je 1954. godine u 42. godini pošto je pojeo jabuku sa cijanidom.

Tjuring je posthumno 2013. dobio kraljevsko pomilovanje.

Najveća britanska novčanica je poslednja koja dobija novi izgled i koja će biti prebačena sa papira na bezbedniji i trajniji polimer. Na novim novčanicama od 10 i od 20 funti nalaze se likovi književnice Džejn Ostin i slikara J. M. W. Tarnera.

Novčanica sa Tjuringovim likom će biti puštena u opticaj 2021. godine.

Izvor: rs.n1info.com

Zašto je važno da se obrazujemo u oblasti zaštite ljudskih prava

Od 1. do 6. jula ove godine sam učestvovao na treningu “Minority Rights Defenders” u organizaciji Instituta za evropske poslove. Trening je koncipiran kao pet intenzivnih radnih dana na kojima smo govorili o teorijskim osnovama i istoriji razvoja ljudskih prava do same prakse međunarodnih i domaćih sudova u slučajevima kršenja manjinskih prava. Sam trening i njegov koncept me je motivisao da aktivno razmišljam o tome koliko je važno da znamo koja su naša prava, koje su to konvencije, zakoni, presude relevanitnih sudova značajne za garantovanje ljudskih prava, te kako da štitimo svoja prava kada se ona krše.

Trening je primarno namenjen pravnicima, studentima/kinjama prava, advokatima, tužiocima i sudijama koji su(ili bi trebalo da budu) bastion zaštite ljudskih prava. To su profesije koje odlučuju o tome da li je neko pravo prekršeno ili ne, kolika će biti izrečena sankcija onome ko prava krši i najvažnije - presude međunarodnih i domaćih sudova stvaraju ono što se zove “sudska praksa” na osnovu čega se u budućim sudskim procesima možemo pozivati. Bez svesti o ljudskim pravima kao nečemu fundamentalnom, oni koji primenjuju pravo neće biti svesni trenutka kada su nečija prava prekršena i neće reagovati. Zato su ovakvi treninzi jako važni za pravne profesije.

Sledeći razlog zašto je ovaj trening bio važan i zašto sam program postoji jeste nepostojanje predmeta “Ljudska prava” na pravnim fakultetima u Srbiji. Tamo i gde postoji, on je često izborni i jako malo studenata se opredeljuje da sluša ovaj predmet. To je jasan signal da mladi u Srbiji nisu zainteresovani za ljudska prava i ne shvataju veliki značaj istih. Donekle to mogu da razumem, s obzirom na veliki broj primera kršenja manjinskih prava u praksi, gde nadležne institucije nisu reagovale, a oni koji su ih kršili se proglašavaju za heroje. Dok se ta praksa ne promeni, ostaje da oni koji su zainteresovani za ovu jako važnu temu, sami tragaju za kursevima, seminarima, letnjim školama i ostalim oblicima neformalnog obrazovanja na kojima će moći da čuju nešto više od eksperata iz ove oblasti i od onih koji su na svojoj koži osetili kako je kada se nečije pravo grubo prekrši.

Treningom smo pokrili sledeće teme: Uvod u ljudska prava – zašto nam je to važno; Diskriminacija, individualna i kolektivna prava; Kršenje ljudskih prava i dobra praksa u radu sudova; Forum teatar – manjine u Srbiji; Diskusija o LGBT pravima u Srbiji; Razumevanje prava manjina u Srbiji; Diskusija o pravima Roma; Ljudska prava u sukobu; Uloga Poverenika za zaštitu ravnopravnosti u borbi protiv diskriminacije; Sudska praksa u oblasti zaštite ljudskih prava. 

Svaka od ovih tema bila nam je podjednako važna. U prilog tome je i činjenica da smo nalazili mnoge primere kršenja ovih prava u Srbiji, gde prekšioci nikada nisu sankcionisani. Zbog nemanja svesti o tome da je neko učinio krivično delo motivisan mržnjom zbog toga što je neko recimo Rom ili gej, mnogi ostaju nekažnjeni. Takva sudska praksa nekažnjivosti je signal nasilnicima da mogu da rade to što žele, da neće biti kažnjeni i da je potpuno u redu obračunati se fizički ili verbalno sa nekim ko je pripadnik manjinske grupe. S druge strane, žrtve nasilja se obeshrabruju da nasilje prijave, jer u napred znaju da učinioci neće biti sankcionisani uopšte ili neadekvatno. 

Koliko god slika bila crna, na nama je da učimo i delujemo. Nije isto kada ste potkovani znanjem o svojim pravima i kako da ih štitite, i kada o tome niste informisani što vam se kad-tad vrati u vidu nekažnjivosti nasilnika. Zato bih svakome preporučio da učestvuje na ovom i sličnim treninzima, jer oni služe za širenje znanja, ali i tako što ohrabruju pripadnike manjinskih zajednica da budu ponosni na to što jesu, znaju svoja prava i ne spustaju glavu pred nasiljem.

 

Autor: Bojan Lazić

Bojan je aktivista Beograd Prajda i Inicijative mladih za ljudska prava. Sfere interesovanja su mu ljudska prava, regionalna saradnja, demokratizacija društva i institucija, tranziciona pravda i još mnogo toga. Najviše voli da putuje po regionu, pa su mu omiljeni gradovi Sarajevo i Priština. Voli da čita, piše, bloguje i javno iznosi svoje, često, ne tako popularne stavove. Životni moto mu je poruka Zorana Đinđića - "Radi ono što smatraš da je ispravno, a ne ono što će većina da podrži". 

Po prvi put održan LGBTI sajam zapošljavanja, ponuđeno preko 250 poslova

Bengalor -- LGBTI sajam poslova, organizovan po prvi put u Indiji, privukao je više od 250 ljudi u potrazi za zaposlenjem u firmam kao što su Intel, Goldman Saks i Uber.

Događaj u Bengaloru na jugu Indije organizovan je nakon što je Vrhovni sud Indije odbacio 2018. zakon kojim se zabranjuje homoseksualnost, pa sada kompanije mogu slobodno da zapošljavaju ljude koji su godinama bili marginalizovani, preneo je Rojters.

Presuda iz 2018. godine pomogle su LGBTI zajednici i sada tera kompanije da budu inkluzivnije, izjavio je Srini Ramasvami, suosnivač konsultantskog Prajd kruga sa sedištem u Bengaloru, koji je organizovao sajam zapošljavanja.

"Sada te kompanije neće imati izgovor da je to protivzakonito", rekao je Ramasvami.

"Ako niste inkluzivni, indirektno znači da ste homofobični", istakao je on.

Zapadne kompanije poput Pejpala, Lavsa, Džej-Pi Morgana, Dojče banke i Amerikan ekspresa učestvovale su na sajmu, a ponuđeno je više od 250 poslova.

IZVOR: TANJUG

Zašto mi je važno da se sećam žrtava genocida u Srebrenici

Danas je obeležavanje 24. godišnjice genocida u Srebrenici. U genocidu u i okolini Srebrenice sistemski je streljano preko 8.000 ljudi, pri čemu se traga za posmrtnim ostacima hiljadu osoba. Tačnije, 8372,...

U Potočarima će danas biti sahranjene 33 osobe. Među njima najmlađa žrtva imala je samo 16 godina. Čujem tu informaciju preko TV i stane mi dah.

Osman Cvrk je dečak koji je na današnji dan, pre 24 godine stravično izgubio život. Ne mogu da prekinem svoje misli. Zamišljam moja dva mlađa brata kao Osmana. Vidim ih uplakane, pocepane odeće kako trče kroz kolonu ljudi i slušaju jauke, vrisku i šištanje metaka oko njih. Kepo bi plakao za mamom,  a Luka bi se osvrtao i u panici dozivao mog ćaleta. Vidim kako Luki stavljaju povez na oči, vezuju ruke i pucaju u potiljak. Pada u neku krvavu i blatnjavu jamu, u jamu, iz koje će njegovo telo biti izvučeno tek posle 24 godine. Svaki deo tela i utrobe me boli.

Volim Osmana danas. Volim ga kao mog Luku i Kepa. Njegova porodica je danas u Potočarima i živi moj najveći strah.

Snage bosanskih Srba ubile su u Srebrenici više od 7.000 muslimanskih muškarca i dečaka u julu 1995. godine. Ovo se ne sme zaboraviti. Na ovakav podatak se ne sme reagovati ćutnjom. Priznavanjem zločina mi ne priznajemo da smo mi ubijali, već osuđujemo ljude koji to jesu. Oni nisu mi. Ja nisam oni. Mi moramo uraditi apsolutno sve što je u našoj moći da se ovakvi događaji nikada ne ponove. Ja moram. Zbog Luke, zbog Kepa, kao i u ime Osmana.

Predsednica Vlade Srbije danas nije otišla u Srebrenicu da oda počast nevinim žrtvama. Zašto? Kaže, niko je nije pozvao. Ako ima i dalje ljudskosti u tim ljudima koje predstavljaju našu državu neka barem zapale sveću večeras u Parku kod predsedništva od 19 h. 

Autor: Stefana Bojović

IKEU TUŽIO RADNIK KOGA SU OTPUSTILI ZA OBJAVLJIVANJE ANTI-GEJ BIBLIJSKIH CITATA, NAPADI NA “PROMOCIJU HOMOSEKSUALNOSTI”

Ikeu tuži bivši radnik koji tvrdi da je dobio otkaz zbog odbijanja da odbaci anti-gej komentare sa interne stranice kompanije.

  1. Maja, na Međunarodni dan borbe protiv homofobije i transfobije, švedski proizvođač nameštaja objavio je članak na svojoj internoj internet stranici, ističući podršku LGBT zajednici. Ova služba je takođe ohrabrivala zaposlene da pitaju kupce o tome koju zamenicu preferiraju, kao I da se uključe u razgovore sa LGBT korisnicima o njihovim partnerima i porodicama.

To se nije svidelo jednom zaposlenom u Varšavi, identfikovanom samo kao Tomasz K. On je izjavio poljskom emiteru TVP Info: ,,Zaposlen sam da prodajem nameštaj, ali sam katolik i to nisu moje vrednosti. "

Slika snimljena 27. Marta 2013. godine pokazuje znak švedskog giganta za nameštaj Ikea u trgovačkom centru Odisseum, u Monpeljeu, na jugu Francuske.

Tomasz je objavio komentar na članak, navodno pišući da je ,,prihvatanje i promocija homoseksualnosti i drugih devijacija izvor skandala".

On je takođe uključio dva biblijska citata: prvi po Mateju 18:6, glasi: ,,Jao onom preko koga dolaze skandali, bolje bi mu bilo da veže mlinski kamen oko vrata i da ga uroni u dubine mora."

Drugi, Leviticus 20:13, propisuje: ‘’Ko bi muškarca obležao kao ženu, učiniše gadnu stvar obojica; da se pogube; krv njihova na njih.’’

Ubrzo nakon što je ostavio svoje komentare, Tomasz je rekao da ga je pozvala uprava i zatražila da ih obriše. ,,Rekao sam da ne mogu povući svoje reči jer je to citat iz Biblije", rekao je on za TVP Info. ,,Kao katolik, ne mogu da osudim Boga."

Nedugo zatim, Tomasz je ponovo pozvan I obavešten da je ugovor raskinut. ,,Trebalo je da se spakujem, ispraznim ormarić I vratim identifikacionu karticu", rekao je.

Tomasz je podneo tužbu protiv Ikee prošle nedelje, tvrdeći da je u pitanju verska diskriminacija i nezakonit prekid ugovora. Njegov slučaj je preuzeo Institut za pravnu kulturu Ordo Iuris, ultra-konzervativna poljska grupa koja se protivi LGBT pravima i abortusu. U izjavi za internet portal Ordo Iuris, Tomasz je rekao kako veruje da ,,svaki čovek zaslužuje poštovanje".

,,Moj post je bio reakcija na indoktrinaciju, kojoj sam godinama bio izložen na radnom mestu", dodao je on. ,,Stav koji se nameće zaposlenima Ikee o postulatima LGBT pokreta radikalno se razlikuje od učenja katoličke crkve koja potiče iz Svetog pisma ili prihvata situaciju u kojoj me poslodavac prisiljava da promenim svoj pogled na svet."

Rekao je da rad u Ikei ne znači da mora "predstavljati ideologiju vlasnika firme".

Tomasz je demantovao svoje komentare da podstiče nasilje nad homoseksualcima: ‘’Ne morate biti teolog ili filozof da biste shvatili da se Biblija ne čita na doslovan način, a njen tekst je pun alegorija i hiperbola."

Ali Ikea je ostala dosledna stavu da bi njegov post ,,mogao uticati na prava i dostojanstvo LGBT osoba".

,,[On] je koristio citate iz Starog zaveta o smrti i krvi u kontekstu onoga što bi sudbina homoseksualnih ljudi trebala biti", navodi kompanija na svojoj internet stranici na poljskom jeziku. ,,Mnogi zaposleni koje  su zabrinuli ovakvi komentari su kontaktirali naše HR odeljenje."

Ikein kodeks ponašanja zabranjuje„isključivo ponašanje“ i diskriminaciju, dodaju. „Ikea je kompanija bez predrasuda. Među nama su ljudi različitih verovanja, uključujući mnoge katolike. Poštujemo jedni druge, naše stavove i vere. Svi imaju pravo da budu ono što jesu, da se osećaju sigurno i budu tretirani jednako, s poštovajem, kao bilo koji zaposleni“.

Nije bilo prostora za „nanošenje štete ljudima zbog njihovih ličnih uverenja, karakteristika, stavova ili religije.“ Poruka je završena izjavom da bi slične mere bile preduzete i protiv zaposlenog koji bi napao katolike.

U pratećoj objavi 4. jula Ikea je izjavila da neće komentarisati dalje o pravnom postupku koji je u toku. „Kao poslodavac, usredsređeni smo uglavnom na smanjenje negativnog uticaja čitave situacije na naše zaposlene.“

U subotu, grupa poljskih biskupa je osudila Ikeu zbog otpuštanja Tomasza.

„Sa zakonske tačke gledišta, a iznad svega pristojnosti i zdravog razuma, neprihvatljivo je napadati zaposlenog Ikee koji je odbio LGBT indoktrinaciju na radnom mestu”, izjavio je biskup. Biskupi su rekli da je Tomasz branio svoju veru na „uzoran” način.

Prema Blumbergu, IKEA je pod istragom tužilaca u Poljskoj i članovi vladajuće stranke prava i pravde su predložili bojkot kompanije.

Ministar pravde Zbignjev Zobro je rekao za TVP Info da, ako su tačne, tvrdnje pokazuju kako inostrane kompanije diskriminišu bilo koga ko ne deli njihove vrednosti. „Ovo je nedopustivo“, rekao je Zobro. „Apsolutno je skandalozno“. 

Ikea je bila jedan od prvih mejnstrim trgovaca koji je uključio LGBT osobe u svoje reklamiranje. Gej par je istaknut u reklami iz 1994. Ove godine, Ikea je raširila zastave Prajda na lokacijama širom sveta i prodavala torbe za kupovinu ukrašene duginim bojama, pri čemu je 100 % profita išlo HRC fondaciji (Fondaciji kampanje za ljudska prava) i njenim programima za LGBT mlade i porodice.

slika: Ikea je i prodavala torbe za kupovinu ukrašene duginim bojama i donirala sav novac HRC fondaciji, LGBT neprofitnoj organizaciji- IKEA

„U Ikei, posvećeni smo vrednostima zajedništva”, rekao je Rafael Fanatauzi, IKEA menadžer različitosti i inkluzije u Americi za kampanju Prajd meseca. Verujemo da je jednakost fundamentalno ljudsko pravo i da su svi domovi jednaki“.

Kompanije sa inkluzivnom LGBT politikom nastavljaju da doživljavaju poteškoće u Poljskoj: samo prošlog meseca, promocija LGBT zajednice koju je organizovala auto kompanija Volvo je u svojoj fabrici u Varšavi izazvala negodovanje od strane radnika.

Tviter: Jerzy Kwaś[email protected]

Prva strana nedeljnika trgovačkog sindikata „Solidarnost” posvećena opresivnom nametanju LGBT afirmativnih akcija hrišćanskim zaposlenima.

Intervju sa Tomasom/Tomazom- zaposlenim koji je otpušten zbog citiranja Biblije na internom IKEA forumu. @OrdoIuris mu pruža pravnu pomoć.

Promocije su grupi navodno postavljene na kompjuterske monitore u fabrici. „Prikazano je na svakoj pauzi, radnici su ga gledali.” rekao je Grzegorz Zachara, vođa trgovačkog sindikata Solidarnost '80 u Volvou, za TVP Info.

Proizvođač automobila se nije zvanično oglasio povodom prijava, ali Zakara kaže da su promocije uklonjene. „Ostavljamo svoju seksualnost, svoje stavove, na kapiji/ispred kapije fabrike“, dodao je. „Na poslu smo jednaki – imamo iste majice. Ne diskutujemo svoje seksualne izbore, političke izbore [ili] verske izbore, kako ne bismo uveli dodatne podele i konflikte“.

 

Solidarno sa LGBT+ zajednom u Turskoj !

Parada ponosa u Istanbulu je petu godinu zaredom zabranjena, a na mirno okupljanje 30. juna nadomak Trga Taksim policija je odgovorila preteranom upotrebom sile, ispaljivanjem gumenih metaka i suzavcem. 

Ovakvo postupanje prema LGBT+ zajednici je svakodnevica u Erdoganovoj Turskoj. 

Na osnovu spornog člana Krivičnog zakona koji zabranjuje "dela protiv javnog morala", u Turskoj vlada već dugogodišnja praksa zabrana bilo kakvih javnih događaja koji se tiču LGBT+ prava. Turska prestonica Ankara je čak i otvoreno zabranila sve javne događaje koji se tiču LGBT+ zajednice, a ovaj slučaj se trenutno nalazi pred Ustavnim sudom. 

Vanredno stanje uvedeno zbog pokušaja vojnog puča trajalo je dve godine i koristilo se kao sredstvo zadržavanja Erdoganove moći, budući da ovlašćenja data izvršnoj vlasti na najgrublji način krše ljudska prava. 

Tokom vladavine Erdoganove Partije pravde i razvoja (AKP) LGBT+ osobe su nazivane gnusnim i pogrdnim imenima, i to od strane najviših državnih zvaničnika. Tako je poslanik ove stranke Ismet Učma naveo da postoje načini kojima može da spreči homoseksualnost, vlastima blizak list Akit označio je LGBT+ aktiviste u Turskoj perverznjacima, što Ustavni sud Turske nije prepoznao kao govor mržnje, već slobodu izražavanja. Ovome je usledilo i distribuiranje letaka o tome kako se "leči" homoseksualnost u nekoliko većih gradova Turske. 

Trans zajednica u Turskoj je u posebno lošem položaju, a u 2018. godini je zabeleženo najmanje četiri slučaja ubistva trans žena. Seksualna orijentacija ni rodni identitet nisu prepoznati u Krivičnom zakonu. 

Beograd Prajd ovom prilikom, zajedno sa dole potpisanim organizacijama, izražava solidarnost sa LGBT+ zajednicom u Turskoj! U Prajd info centru smo organizovali akciju sakupljanja poruka podrške LGBT+ osobama u Turskoj i ovom prilikom ih odneli ambasadoru Turske u Beogradu. 

LGBT+ aktivisti i aktivistkinje iz Turske su naši saveznici i redovni gosti na beogradskoj Paradi ponosa, a imaćemo priliku da ih i ovog septembra ugostimo i čujemo sa bine. 

Ovom prilikom takođe pozivamo Anu Brnabić da kao predsednica Vlade Republike Srbije i kao lezbejka pokaže solidarnost sa LGBT+ zajednicom u Turskoj i osudi ovakvo ophođenje prema LGBT+ građanima/kama. 

Beograd Prajd Da se zna ! Inicijativa mladih za ljudska prava Hartefakt Grupa IZAĐI Geten Žene u crnom Integrativni Global Centar Kragujevac Stablo Kragujevac Asocijacija Duga SOS Ženski centar Novi Sad Konsultacije za lezbejke Labris Institut za evropske poslove Odbor za ljudska prava Niš 

Problemi sa terminologijom – da li je biseksualnost transfobična?

Iako podaci i zabeleške o biseksualnim osobama postoje odavno, o biseksualnosti kao identitetu se ozbiljnije priča nakon što je Alfred Kinsi ispitivao seksualnu praksu punoletnih Amerikanaca četrdesetih godina prošlog veka. 

Iako su tada bila prilično revolucionarna, ova istraživanja su danas gotovo u potpunosti prevaziđena, budući da se istopolna seksualna orijentacija „merila“ skalom od 1 do 5, ne uzimajući u obzir samoodređenje. 

Ali, istraživanja o seksualnoj praksi su u javnu sferu donele debatu o ljudima koji se nalaze na sredini svih podeoka, koji su „i tamo, i ovamo“. Podatak da postoje ljudi koji su praktikovali seks i sa muškarcima i ženama, odnosno da postoje oni koje privlače i muškarci i žene (model Klajn Grid iz 1987. godine je bio svojevrsna dopuna Kinsijeve skale, jer je uvažio i privlačnost ljudi, bez obzira da li seksualna praksa postoji ili ne) poslužio je kao plodno tle za biseksualne identitete.

U vreme kada biseksualni identitet kreće da značajnije promiče u javnoj sferi počinju i savremene debate o trans identitetima. Važno je napomenuti da u ovom periodu (rane sedamdesete) još uvek ne postoji kodifikovan i normiran jezik koji se tiče trans osoba i da su tada najvidljiviji trans ljudi bili mahom prepoznati isključivo kao dreg performeri. 

Sa jačanjem trans pokreta kreće da se razvija i jezik, odnosno da se pronalaze i koriste reči za onaj spektar ljudi unutar trans zajednice koji sebe ne vide nužno kao muškarce ili kao žene, koji rodni identitet vide kao promenljiv, koji sebe ne identifikuju ni sa jednim rodom i dr. Devedesetih godina prošlog veka prvi put nailazimo na termine poput rodno nebinaran, dženderkvir, arodan, rodno fluidan i dr.  

Vratimo se na biseksualnost; etimološki je ova reč neologizam, sačinjen od latinskih reči „bi“ koja znači dva i „seks“ koju prevodimo kao pol. 

Kako pouzdano znamo na osnovu nastanka samog termina da se biseksualnima označavaju ljudi koji sebe identifikuju kao osobe koje na neki način privlače i muškarci i žene, da li ovaj termin samim tim isključuje druge, nebinarne rodne identitete?

Odgovor LGBT+ pokreta je glasio „ne“, a on se pojavio u više oblika. Najpre je skovan novi termin kojom se označavaju osobe koje osećaju privlačnost bez obzira na rod. Tako je nastala panseksualnost.

Mnogi biseksualci/ke su rešili da se tako identifikuju kao pan. Međutim, nisu svi bili voljni da se odreknu identiteta koji je za njih imao intristično političko značenje zarad nekog koji je tek sveže skovan. 

Bi aktivisti su se okrenuli i drugoj strategiji, koja je naročito plodotvorna u engleskom jeziku – davanje naizgled zastarelim rečima novo značenje i drugačije ruho. Tako se u poslednjih par godina definicija biseksualnosti nešto izmenila, te se sve češće naglašava da „bi“ unutar ovog neologizma ne označava više dva pola, što jeste zastareo termin, već se to latinsko dva odnosi na sopstveni rodni identitet i na druge kao opšti pojam. Ovako je to u definiciji iznela biseksualna aktivistkinja Gabriel Blonder. Odnosno: biseksualac/ka sam jer me privlače oni koji su poput mene, i oni koji nisu poput mene.

Robin Oks, jedna od najvidljivijih biseksualnih aktivistkinja, tu promenu je označila u definiciji biseksualnosti koju je prihvatio gotovo ceo globalni bi pokret – Mogućnost da me privuku, emotivno i seksualno, ljudi koji nisu nužno istog pola i/ili roda poput mene, ne nužno u isto vreme i istog intenziteta. 

Iz ovoga proizilazi nova dilema – ako je panseksualnost skovana kao termin kojim se uvažava inkluzija prema nebinarnim identitetima, a biseksualnost je redefinisala svoje polazište – nisu li svi biseksualci istovremeno i panseksualci, i obratno? 

Naizgled deluje komplikovano za pojmiti i ima istine u tome da se ovi identiteti umnogome prepliću. Ali, postoji razlika i ona se odnosi na ulogu rodnog identiteta u osećaju seksualne i/ili emotivne privlačnosti. 

Najjednostavnije rečeno, panseksualnost stavlja rodni identitet u drugi plan, jer su u fokusu drugi aspekti ličnosti, dok rodni identitet (ma koji on bio!) igra bitniju ulogu koja se tiče privlačnosti kod biseksualaca. 

Primera radi, kao biseksualac mogu te privlačiti isti i ljudi drugih rodnih identiteta – ne nužno svih. Možeš imati preferenciju ka određenim, ali ne nužno. Kada rodni identitet uopšte ne znači ništa kod seksualnog i/ili emotivnog osećaja privlačnosti, tada je po sredi panseksualnost. 

Neki se identifikuju i kao pan i kao bi, jer se ova dva pojma u mnogim tačkama dodiruju – kako god, važno je da identifikacija, odnosno samoodređenje ne mora ama baš nikakve veze da ima sa seksualnom praksom, već isključivo sa unutrašnjim doživljajem.

 

Autor: Stefan Šparavalo

Stefan je rođen i odrastao u Beogradu. Po struci je diplomirani politikolog, a više od pet godina se bavi odnosima s javnošću, marketingom i društvenim mrežama. Uživa takođe i u pisanju, za šta je u par navrata i nagrađen. Prvi korak u LGBT+ aktivizmu počinje sa Labrisovim treningom o političkom liderstvu LGBT+ osoba 2014. godine. Sada je deo ekipe Da se zna!, gde radi kao koordinator za medije i odnose sa javnošću.   

Poruka državi da mora da stane u odbranu branitelja i braniteljki ljudskih prava u Srbiji

Da su aktivisti za ljudska prava izloženi konstantnim vređanjima, pretnjama, neretko i fizičkim napadima, nije novost u Srbiji. Rad na odbrani manjinskih prava se omalovažava kako od strane predstavnika vlasti, tako i od desničara i tzv. “patriota”. Na meti su svi oni koji zadiru u teme o kojima naše društvo još uvek nije spremno da govori – ratni zločini, položaj manjinskih zajednica u Srbiji, sistemska diskriminacija ugroženih grupa… 

Ovog puta, na udaru se našla aktivistkinja Sofija Todorović, komšinica Mona Đuraja, vlasnika pekare “Roma” u Borči. Sofija je hrabro stala uz svog komšiju albanske nacionalnosti, kojeg su, samo zato što je Albanac, napala grupa desničara i huligana. Oni su se u aprilu ove godine okupili ispred pekare “Roma”, skandirali navijačke i huliganske pesme, vređali Mona Đuraja i pretili njemu i  njegovoj porodici da treba da odu iz Srbije. Policija na ovakvo ponašanje nije reagovala, već je mirno stajala i posmatrala huligansko ponašanje. 

Sofija je jasno stala uz svog komšiju Đuru i usprotivila se linču prema njemu, koji je samo zato što je Albanac, trpeo uvrede i pretnje. Ona nije dozvolila da mala grupa polupijanih “patriota” pokuša da prikaže da svi stanovnici Borče misle kao oni. Štaviše, većina Borčana je u prolazu komentarisala da im nije jasno zašto vređaju njihovog komšiju, kojeg od mila zovu Đura, kad on već godinama posluje u Borči i poznat je po svojoj humanosti prema siromašnoj deci kojoj redovno daje besplatan obrok u Borči. 

Zbog svog angažmana u zaštiti svog komšije, Sofija je postala meta opasnih uvreda i pretnji koje je počela da dobija preko društvenih mreža. Te pretnje i uvrede traju do danas, jer Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal, koje je dužno da postupa po prijavama koje im je Sofijala slala, nije reagovalo ni u jednom slučaju. Dobijala je pretnje smrću, uvrede, nazivana je “izdajnicom srpskog naroda”, “šiptarskom plaćenicom”… Tražila je da država reaguje i sankcioniše one koji joj prete i zbog kojih se oseća nebezbedno. Ipak, ni policija ni VTK nisu reagovali. 

Zbog takvog odnosa nadležnih institucija prema njoj, odlučila je da se obrati Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. ESLJP-u je podnet zahtev za usvajanje privremene mere zbog ugroženosti prava na život Sofije Todorović, nečovečnog i ponižavajućeg postupanja i povrede prava na poštovanje njenog privatnog i porodičnog života. ESLJP je dopisom od 28. juna 2019. godine tražio od Vlade Srbije dodatna razjašnjenja, posebno u delu koji se odnosi na procenu nivoa rizika Sofijine bezbednosti u kontekstu pretnji koje su joj upućene, kao i uslove pod kojima osobe koje su izložene pretnjama na društvenim mrežama mogu dobiti policijsku zaštitu. Vladi Srbije je naloženo da dostavi i sve dokumente policije, službe bezbednosti i tužilaštva koji se odnose na Sofijin slučaj, kao i odluke po pritužbama i zahtevima koje je ona uputila državnim vlastima. 

Ovakav stav Evropskog suda za ljudska prava poruka je vlastima da su pretnje i fizički napadi na branitelje i braniteljke ljudskih prava u Srbiji nedopustive za jedno demokratstvo evropsko društvo kakvo želimo da budemo. Aktivisti za ljudska prava se u Srbiji suočavaju sa opasnim pretnjama i uvredama i pod takvim pritiskom neodustaju u svom cilju, a to je Srbija koja je mesto za svakog bez obzira na nacionalnost, veru, boju kože, poreklo, seksualnu orijentaciju, rodni identitet…

Autor: Bojan Lazić

Bojan je aktivista Beograd Prajda i Inicijative mladih za ljudska prava. Sfere interesovanja su mu ljudska prava, regionalna saradnja, demokratizacija društva i institucija, tranziciona pravda i još mnogo toga. Najviše voli da putuje po regionu, pa su mu omiljeni gradovi Sarajevo i Priština. Voli da čita, piše, bloguje i javno iznosi svoje, često, ne tako popularne stavove. Životni moto mu je poruka Zorana Đinđića - "Radi ono što smatraš da je ispravno, a ne ono što će većina da podrži".