ULICA TE TUŽI, ULICA TI SUDI

Back to Press

ULICA TE TUŽI, ULICA TI SUDI

Srđan Šveljo

Piše: Tamara Skrozza

Izvor: www.optimist.rs

Ako se ovako nastavi, suđenja za pedofiliju odigravaće se na ulicama, gde će razbesneli ljudi odlučivati aklamacijom, jednim kolektivnim „na smrt, na smrt, na smrt“, dok će mediji i zvanično preuzeti ulogu istražitelja i tužilaca. U situacijama u kojima su za pedofiliju osumnjičeni gej muškarci – lako je zamisliti i javna pogubljenja, na kojima „pravednici“ otelotvoruju božanski gnev i uklanjaju one koji navodno prljaju njihov bezgrešni svet. Onome ko ne veruje u takvu budućnost, dovoljno je da prostudira slučaj Gorana Jevtića, modnog kreatora Darka Kostića i najnoviji u tom nizu – Srđana Švelja. 

DOKAŽI DA NISI! 

Stilista Srđan Šveljo uhapšen je pod sumnjom da je pedofil i da je „seksualno zloupotrebljavao i uznemiravao“ maloletne dečake koji su mu bili modeli. Da je Srbija normalna država kao što nije, ova rečenica ne bi mogla da se pojavi u medijima. Pre svega, u normalnim državama poštuje se pravo na pretpostavku nevinosti – što je ovde u startu prekršeno, pre svega u policiji i tužilaštvu (iz kojih ne mogu da „procure“, a kamoli da javno budu objavljeni podaci o identitetu osumnjičenih lica), a potom u medijima (koji, čak i ako imaju podatak o identitetu, ne bi smeli da ga objavljuju).

Ovakvu rečenicu mogli bismo da pročitamo samo ukoliko bi za pedofiliju bili osumnjičeni najviši državni funkcioneri – predsednik, premijer, ministri, ili osoba koja je plaćena i zadužena da brine o maloletnicima. Samo imena takvih ljudi mogla bi da opravdaju ono što se zove „javni interes“, a što je ultimativna vrednost zbog koje je u medijima ponekada dozvoljeno prekoračiti crvenu liniju ljudskih prava. 

U slučaju Srđana Švelja nije tako: on je građanin ove države koji niti je plaćen da brine o maloletnicima, niti obavlja visoku državnu funkciju. Ukoliko je osumnjičen za pedofiliju, on ima pravo da, uz adekvatnu pravnu pomoć i poštovanje drugih ljudskih prava, u miru (i bez medijske hajke, takoreći anonimno) dočeka kraj istražnog postupka. Sve ovo postoji u Ustavu, zakonima, kodeksima i različitim pravilnicima, ne zato što bi državni sistem ili mediji želeli da budu blagonakloni prema osumnjičenima za pedofiliju, ne zato što je odobravaju ili žele da promovišu – već jednostavno zato što su takva pravila koja važe vekovima, praktično od trenutka kada su ljudi izašli iz pećina i postali koliko-toliko civilizovani. 

Od tog pravila se tokom istorije odustajalo nekoliko puta – u vreme spaljivanja veštica, u vreme inkvizicije, različitih revolucija, itd. – ali svi znamo kako se ta priča završila. Stradali su mnogi nevini ljudi, ljudi koji su se nekom zamerili pa im ovi „namestili igru“, ljudi koji su se slučajno našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, ljudi koji su bili žrtve predrasuda i sopstvene „različitosti“. 

U slučaju o kojem je ovde reče, istraga je još u toku, ali čitava država već zna ne samo ime osumnjičenog (pa ga ovde pominjemo i mi), već i navodne detalje istrage – kako je Šveljo i šta navodno radio s dečacima, šta je navodno govorio i kako se prema njima navodno ponašao… Taj „materijal“, medijski propraćen Šveljinim fotografijama s društvenih mreža koje se stavljaju u „adekvatan“ kontekst, najviše liči na ulični linč. Jedino što ga od toga razlikuje, jeste da se Šveljo fizički nalazi na sigurnom, pa razbesnela javnost nema metu za kamenovanje.   

„IDEMO DALJE“

U ovoj priči pojavljuje se i jedan dodatni, zlokobni momenat, koji ranije nismo imali – kako u priči o gej pedofiliji, tako i o bilo kojoj drugoj formi seksualnog nasilja. Igor Jurić, čija je ćerka brutalno ubijena i koji je u poslednjih nekoliko godina vrlo aktivan u oblasti zaštite dece od različitih predatora, zapravo je najavio ovo hapšenje. 

Nekoliko dana pre nego što će na kioscima biti otvorena sudnica za Srđana Švelja, Jurić je rekao da na javnoj sceni ima više uticajnih ljudi koji zlostavljaju decu. On je pritom naveo da njegova fondacija „Tijana Jurić“ poseduje saznanja i dokaze o orgijama koje se dešavaju uz učešće dece od 12 do 15 godina, ali da je neophodno da svedoci progovore. 

Istog trenutka kada je Šveljo uhapšen, Jurić je trijumfalno saopštio da je bio u pravu kada nije otkrio imena navodnih pedofila, jer da je uradio drugačije „večeras ne bismo imali uhapšenog prvog pedofila“. Nastavio je Jurić da je ovo „tek početak“ i da „idemo dalje“. 

Niko nikada ne može da ospori da je Igor Jurić čovek koji je preživeo nešto što niko nikome ne bi poželeo, nešto nezamislivo, što se ne može preboleti i zaboraviti, najveću moguću tragediju. Niko mu takođe ne može osporiti doprinos na polju ponašanja policije prilikom nestanka dece ili bezbednosti dece na internetu, kao ni činjenicu da je u više navrata prošao pravi tabloidni linč. 

Međutim, od trenutka kada je usvojena inicijativa njegove fondacije o izmeni Krivičnog zakonika kojom se počiniocima najtežih krivičnih dela (ubistava dece) određuje doživotna kazna zatvora bez pomilovanja, i kada je vlast tom predlogu zgodno dodala još par stavki koje garantuju doživotnu robiju za još neka krivična dela – postavilo se pitanje kolika je zapravo njegova moć. Kakav je Jurićev položaj u institucijama i da li je moguće da jedan „običan“ građanin, civilno i za istražni posao neobučeno lice, postane najpriznatiji ekspert za istrage? Na osnovu čijih i kakvih ovlašćenja Jurić, npr. otvara hajku na sudiju Miodraga Majića čija mu se presuda ne dopada? Ili, u ovom slučaju, s kojim pravom nekažnjeno skriva podatke o krivičnom delu (jer ih je imao, kako i sam kaže)? Koji je, dakle, odnos Igora Jurića i istražnih organa – da li oni slušaju njega, ili on prenosi ono što mu oni kažu? 

Oba scenarija su podjednako tragična za osnovne demokratske principe u ovoj državi, oba podjednako poništavaju bazična ljudska prava – a sve pod firmom borbe za bezbednost dece, teme na koju su po prirodi stvari svi osetljivi i koja garantovano dotiče svakog od nas. 

ME TOO, SRPSKA IZVEDBA 

Ovaj slučaj, baš kao i slučajevi Jevtića i Darka Kostića, pokazali su da je čoveku, posebno ako je gej, dovoljno da se nekom zameri – i da nepovratno ode u propast. Jevtić je pravosnažno osuđen, proces protiv Kostića još traje, a istraga o slučaju Srđana Švelja tek je otvorena. Međutim, način na koji su ti slučajevi predstavljeni javnosti, bezočno kršenje svih mogućih medijskih kodeksa, pa i zakonskih procedura (o čemu je Optimist opširno pisao), doprineli su utisku da je proces protiv Jevtića jednostavno montiran, a da se Kostiću i Švelji sprema ista stvar.

U međuvremenu, međutim, čitava stvar se obogaćuje detaljima koji ove unapred osuđene ljude stavlja u dodatno neprijatnu poziciju: dok je Jevtić sve vreme procesa bio razvlačen u medijima, ali ipak udaljen od javnosti, Kostić se u medijima redovno prikazuje kao oronuo, zapušten ili čak drogiran čovek, a Švelju je u fokus doveo Igor Jurić. Naravno, neće oni zbog toga biti osuđeni, ali svakako imaju imidž „nepoželjnih“. S jedne strane, ko će verovati obeznanjenom Kostiću? S druge, ko će verovati nekome u koga je prst upro čovek s kojim zbog njegove tragedije saoseća veći deo Srbije?

Posebnu dimenziju ove priče čini nešto što je postalo već uobičajena praksa ovdašnjih istražnih i pravosudnih organa: „curenje“ informacija u medije. Ova godina počela je ne sa curenjem, već sa armagedonskim izlivanjem podataka iz istrage o otmici i zlostavljanju maloletne M.K, i evo nastavlja se sa curenjem iz istrage o Srđanu Švelji.

Pre svega, podaci iz istrage NE SMEJU da cure. Sve dok se ne utvrdi kontekst, istinitost i prava slika onoga što se u određenom slučaju dogodilo – tu mediji i javnost nemaju šta da traže. Izuzetak su, naravno, slučajevi koji se tiču bezbednosti države, kada institucije imaju čak i obavezu da obaveštavaju građane s nečim što je istraga utvrdila, a što bi moglo da utiče i na njih i njihove živote. Ovde, međutim, to nije slučaj – dok se ne utvrdi da li je Šveljo zaista zlostavljao mladiće, dok se ne utvrdi kontekst fotografija koja je snimao, dok se sve ne potvrdi ili opovrgne u pravosnažnoj presudi, to je stvar koja NE POSTOJI. 

Nije ovde reč o bolećivosti prema navodnim pedofilima, već o činjenici da ono što se tek istražuje ne mora uopšte da bude istina. Ako na kraju bude utvrđeno da Šveljo nije skidao dečake, da ih nije drogirao, da s njim nisu imali oralni seks, o čemu su mediji detaljno izvestili, šta će biti s tim čovekom? Kako će se „oprati“? Kako će s tim teretom živeti? Ko će mu ikada više verovati? 

On na kraju može biti i kriv, ali da se za sve ove podatke istovremeno utvrdi da naprosto nisu tačni – što se već događalo u sličnim istragama, tj. medijskom izveštavanju o njima.

Neizbežna je ovde još jedna dimenzija: loše skrivana homofobija koja se u slučajevima poput Jevtićevog, Kostićevog ili ovog aktuelno, naprosto izlije s novinskih stranica. Mediji prave drastične etičke omaške i kada su u pitanju slučajevi heteroseksualnog seksualnog zlostavljanja, ali je pedofilija u gej zajednici za njih posebno sočna tema. 

Iako tabloidi na dnevnom nivou izveštavaju o pedofiliji, nikada u tim pričama nije bilo toliko grafičkih detalja kao u situacijama gde su osumnjičeni gej muškarci. Tek u tim slučajevima obavešteni smo bukvalno o svemu – ko je koga, gde, kako tačno i kako sve seksualno zlostavljao. U izveštajima o zlostavljanju koje je navodno počinio Srđan Šveljo – stvar je dodatno obogaćena fotografijama momaka koji su stali pred njegovu kameru, da bi se od besa zapenjenom auditorijumu dalo još malo „goriva“. Isto tako bilo je i u slučajevima Gorana Jevtića i Darka Kostića, gde javnost nije bila uskraćena ni za jedan jedini detalj.

Čak i u toj oblasti, dakle, podignuta je letvica diskriminacije i netrpeljivosti prema LGBT zajednici i pedofilija među njima dobila dimenziju sasvim drugačiju od „obične“ pedofilije. 

Kad se tome doda već uobičajeno kršenje prava na pretpostavku nevinosti, curenje podataka iz istrage, kršenje prava na privatnost, obaveza zaštite identiteta i dostojanstva žrtve, činjenica da je nadležnost nekih institucija jednostavno prešla u ruke nekih pojedinaca… dolazimo na početak ove storije i na mogućnost da nam se u bližoj budućnosti sudbina zaista određuje na ulici, da postanemo onaj distonični Gilead i da samo sačekamo kada će i neko upreti prstom i na nas.

Share this post

Back to Press