INTERVJU: Profesor Branislav Boričić

Back to Press

INTERVJU: Profesor Branislav Boričić

Tokom ovogodišnjeg Prajda dobili smo brojne poruke podrške kampanji “Ne odričem se” od dekana Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu profesora Branislava Boričića. Press tim Beograd Prajda odlučio je da poseti Ekonomski fakultet, sastane se sa profesorom Boričićem i zahvali mu na ohrabrujućim porukama koje nam je uputio. Tom prilikom smo odlučili i da uradimo intervju sa profesorom o važnim pitanjima koja se tiču LGBT+ zajednice u Srbiji. Tekst intervjua objavljujemo u nastavku: 

Poštovani profesore, pre svega, hvala vam na svim porukama podrške koje ste nam uputili tokom ovogodišnjeg Prajda. Intervju bismo počeli pitanjem o vašem statusu na fejsbuku od 15. septembra ove godine, na sam dan Prajda. Tada ste javno napisali da se vi kao učitelj ne odričete svojih studenata bez obzira na njihovu seksualnu orijentaciju, nacionalnu ili versku pripadnost. Kakve su bile reakcije vaših kolega i studenata na taj status?

Moji studenti otvoreno komuniciraju sa mnom i kritički se odnose prema mojim statusima, a ja vidim razvijanje kritičkog duha kod njih kao svoj važan zadatak. Status je apsolutno pozitivno prihvaćen, što se potvrdilo i kasnije u razgovorima sa kolegama nastavnicima i studentima. Želim da sa svojim đacima pomognem u skidanju vela tabua sa raznih tema u društvu, jer nije dobro ako postoje zabranjene teme. Upravo je to razlog tako teškog položaja LGBT+ zajednice u mnogim krajevima sveta, jer je to uvek nekakav tabu. Pre Prajda sam o ovoj temi razgovarao sa svojom porodicom i prijateljima kako bih i njih na neki tačin testirao. Zato je Prajd tako važan, jer tih dana se otvara ta tabu tema u široj zajednici. Neki iznose konzervativne stavove, neki iz godine u godinu menjaju svoje stavove, i to je proces. Zato su i meni ti dani značajni kada razmenjujem stavove sa svojom okolinom, i uvek su vidljive pozitivne evolutivne promene. 

Jedna od aktuelnih tema u moderno vreme je sloboda govora i granice te slobode, naročito na internetu. Nažalost, uvek tokom Prajda se negativni komentari uvećevaju. To nisu komentari koji su argumentovani, dobronamerni, konstruktivni itd. već čist govor mržnje i pretnje. Koje su po vama granice slobode govora na internetu?

Iskustvo nas je naučilo da se u klasifikaciji komentara, vrlo često pojavljuju komentari koji se mogu svrstati u govor mržnje. Društvo sporo i nejasno percipira pojedine komentare kao govor mržnje. Svoje studente učim dokle se prostire njihova sloboda – ne možeš graditi svoju slobodu na neslobodi nekog drugog. No, ljudi lako prelaze ovu granicu. Pretnje i govor mržnje nikako ne spadaju u korpus slobode govora.

Šta mislite o odnosu akademske zajednice prema Prajdu? Svedoci smo ćutanja profesora i nastavnika kada je ova tema u pitanju. Koji je razlog tome?

Lično mislim da je većina ljudi iz akademske zajednice isključivo posvećena nauci i da su apsolutno izolovani od društvenih zbivanja. Posebno naučnici iz oblasti prirodnih, fundamentalnih nauka. Oni nemaju dodirnih tačaka sa brojnim društvenim pitanjima. Verovatno i ne registruju da je bio neki događaj poput Prajda, recimo. Nije jasno ni definisan institucionalni prostor za delovanje akademske zajednice. Postoji tradicionalni stav da u akademskoj zajednici nema politike, a ova pitanja se često svode na dnevnu politiku. Treba alarmirati akademsku zajednicu po svim važnim društvenim pitanjima. Više je, verovatno, koristi ako vas podrže glumci, pevači, nego neki naučnik kojeg šira javnost i ne zna. Naučnici koji su u nastavi, ipak, imaju svoju drugačiju specifičnu ulogu i težinu. Mene je, na primer, podstakao ovogodišnji slogan Prajda – „Ne odričem se“. Počev od odnosa roditelj-dete, brzo sam napravio paralelu svog profesionalnog statusa učitelja prema svojim đacima. Razmišljao sam koliko bi bilo važno da me, na primer, na Prajdu vide moji studenti, da ih zagrlim, da im kažem kako ih razumem i kako uvek mogu računati na moje razumevanje i podršku. Sve su to važne stvari za LGBT zajednicu, kojih ostatak društva najčešće nije ni svestan.

Nažalost, imamo i negativne primere. Dekan Pravnog fakulteta u Novom Sadu osuđen je za govor mržnje prema LGBT+ populaciji. Kako je moguće da njegovim kolegama to nije smetalo da ga izaberu na mesto dekana i kako im danas ne smeta da dekan njihovog fakulteta bude osuđeni homofob? Kakva se poruka time šalje budućim sudijama, tužiocima, advokatima?

Meni je to u ravni sa lekarom koji ima svetu obavezu da svakome pomogne, svakog pregleda, leči. Tako učitelj ima svetu obavezu da svakog đaka prihvati i prenese mu znanje, ali i da mu se nađe u svakoj nevolji. U učionici diskriminacija po bilo kom osnovu je apsolutno nedopustiva, kao, naravno, i van učionice. 

Da pređemo na opšta pitanja koja se tiču položaja LGBT+ zajednice. Kako ocenjujete položaj zajednice danas? Ako pogledamo Prajd, od 2001. i tzv. “Krvavog Prajda” do danas, slika je bitno drugačija. Šta je po vama uticalo na to da više ne gledamo slike nasilja na Prajdu? 

Mislim da je napavljan ogroman napredak. Ali, ponekad se pitam i da li je ta podrška društva iskrena, stvarna. Ta podrška i napredak moraju da izviru iz nas samih, a ne od nekog sa strane. Mnogi problemi sa kojima se suočava LGBT zajednica generalno još uvek nisu rešeni. Možemo recimo postaviti pitanje: Da li je položaj LGBT populacije u Antičkoj Grčkoj bio bolji od položaja iste te populacije u današnjoj Grčkoj? Tada se razvijao duh tolerancije, poštovanja različitosti, a onda dođu neke ideologije, neke dogme koje potpuno sruše građevinu koja je građena stotinama godina i posle je još teže izgraditi ponovo tu građevinu. Sistem obrazovanja kod nas je danas mnogo lošiji nego pre pola veka. 

Često se taj konzervativizam i homofobija koja postoji u našim balkanskim narodima pravda našim mentalitetom. Da li je to opravdano?

To je greška. Ako se sve plasira kao mentalitet, to onda znači da se ništa ne može promeniti. Moj stav je da su ti konzervativni i homofobični stavovi nešto što je ipak podložno promenama, nešto u šta treba uložiti truda. Treba stvoriti politički ambijent da se ti problemi rešavaju. U svim delovima društva – od škole do porodice. Ovde je više pitanje kada neka tema u našem društvu prestaje da bude tabu tema. Tada se otvara i prostor za razgovor o toj temi. U vreme dok sam ja odrastao  stepen ljudskih prava bio je na mnogo višem nivou nego danas. U to vreme su recimo žene mnogo više podržavane da učestvuju u odlučivanju, da rukovode… Obrazovanje je bilo mnogo kvalitetnije, i dostupno svima, a nije ni bilo lažnih diploma… I to je sve u korelaciji – razumevanje problema manjina, problema u društvu. Uvek se lakše rešavaju problemi ukoliko ih bolje razumete. A razumećete ih bolje, ako imate bolje obrazovanje i šire poglede. Seksualnost je na Balkanu oduvek bio tabu. Pitanje je samo koliko smo mi kao društva spremni da o tome razgovaramo. Da ima što manje zabranjenih tema. 

Mi smo na prošlogodišnjem Prajdu imali dreg kraljicu obučenu u narodnu nošnju. Nažalost, ona je zbog toga doživela linč u medijima. Bilo je mnogo negativnih komentara čija je osnova bila da je nošenje narodne nošnje na Prajdu skrnavljenje tradicionalnih i verskih običaja. Kako to komentarišete?

To je taj paradoks. Tradicija daje značajan doprinos konzervativizmu koji postoji i koji ne dozvoljava širenje vidika. To su kao “svetinje” i zapravo dokaz koliko je društvo učaureno. Čitajući još pre 30 godina delo jednog grčkog književnika s početka XX veka, naišao sam na opis njegovog prvog seksualnog iskustva koje se odigralo u oltaru jedne crkve sa profesorkom engleskog jezika koja je starija od njega. I eto dva “problema” – seksualni odnos u oltaru crkve, i to što je njegova partnerka starija od njega. Crkva je tada zabranila dela ovog književnika. Ovo je kao taj primer kao sa narodnom nošnjom na Prajdu – nošnja je svetinja i u to ne sme da se dira. Mislim da je to dobar način za razbijanje predrasuda. 

Pred kraj bismo vas pitali, kako je bilo biti LGBT osoba u periodu vašeg studiranja i odrastanja. Da li ste imali prijatelje koji su ispoljavali svoj seksualni identitet bez straha? Koliko se o tome pričalo? 

I tada je naravno bilo negativnih komentara, ali nije bilo govora mržnje. Društvo je bilo tolerantnije prema onima koji su bili drugačiji. Čak smo imali i percepciju o nekoj njihovoj posebnosti kao nečemu što je prednost našeg društva. Možda je to specifično bilo za moj krug prijatelja. Mi smo imali prijatelje, parove, dva momka ili dve devojke sa kojima smo delili prostor i vreme, išli zajedno na letovanje, posećivali se po kućama… Mislim da su 1990-e godine unazadile ceo sistem vrednosti koji smo imali, zajedno sa obrazovnim sistemom koji je tada počeo da se urušava. 

Za kraj, šta biste poručili studentima koji su pripadnici LGBT+ zajednice, a koji se još nisu ohrabrili da budu to što jesu i da ponosno ispoljavaju svoju seksualnu orijentaciju?

Lično ću im se uvek naći ukoliko neko od njih ima bilo kakav problem, oseti neku vrstu diskriminacije… Iako sam profesor matematike, koristim svaki minut digresije na času da  svoje studente isprovociram oko tema koje su zabranjene, koje su provokativne. Želim da ih time ohrabrim. Mnogi posle toga dođu kod mene da razgovaraju o temama koje nisu matematičke. Mislim da je i to posao nas koji smo u nastavi. Meni je bilo jako teško kada sam u nekoliko prilika razgovarao sa prijateljima moje dece o nerazumevanju njihovih roditelja za njihove probleme. Ti problemi još uvek traju, njihovi roditelji još uvek nisu uspeli bar u četiri oka da kažu svojoj deci – „Ne odričem te se“. Za mene je sve to veoma bolno. I bio mi je znak da u Srbiji živi još mnogo ljudi koji imaju tako uske poglede na svet, život. Zato se trudimo da sa svojim kolegama uredimo prvo svoje dvorište, školu, fakultet, da budu kvalitetni i uzor po svim segmentima, da se neguje tolerancija, kao i kritičko mišljenje koje se mora uvek prihvatiti sa visokim pragom tolerancije. 

Razgovor vodio: Bojan Lazić

Photo: Ana Milić

Share this post

Back to Press