Ne odričem se ljubavi i onih koji u nju veruju

Back to Press

Ne odričem se ljubavi i onih koji u nju veruju

Odreći se… šta uopšte znači „odreći se“?

Ljudi olako izgovaraju reči, ni ne shvatajući njihovu težinu. Mnogo puta sam čula ove reči, najčešće tokom svađa, sve dok nisam dovoljno odrasla i shvatila šta neke od tih svađa znače.

Šta god da su značile, „Odreći ću te se“ su prestrašne i preteške reči.

Mene nisu tako učili. Od kad znam za sebe, niko nikada nije pominjao odricanje, nepripadnost, ili nešto tome slično. Mene su, zaista, učili onako najjednostavnije, a to je da se ljudi dele na dobre i loše. Loših su me, naravno, savetovali da se klonim. Na pitanje „Kako ću znati ko je dobar, a ko loš čovek?“, odgovor bi bio: „Pametna si, shvatićeš“.

Ovo su razgovori koje sam sa roditeljima vodila od kada znam za sebe.

Jednog dana sam došla iz škole i ispričala mami kako sam čula da neki dečaci jednom drugom dečaku viču „Pederu, pederu…“. Nije mi bilo jasno šta to znači, pa sam pitala mamu da mi objasni. Nisam joj baš dala najlakši zadatak na svetu, pogotovo jer sam imala samo osam godina.

Pozvala me je za sto da sednem i ukratko mi, ne uvijajući ništa u šareni papir, objasnila da je reč „peder“ uvreda koja je proizišla iz reči homoseksualac, što znači biti naklonjen istom polu, odnosno, u ovom slučaju dečaku se sviđaj dečaci i da je pokazatelj duboke homofobije, što nikako nije dobro.

Da li je on bolestan, da li je to zabranjeno, da li je to normalno, kako to da se meni ne sviđaju devojčice nego dečaci? Da li sam ja bolesna, nenormalna… i još mnogo drugih pitanja me je u tom trenutku mučilo. Svako pitanje je dobilo svoj odgovor, ali je jedan bio zajednički za sve: Ljubav ne može biti bolest i ljudi koji (se)vole nisu i nikako ne mogu biti bolesni ljudi.

Tada sam prvi put naučila da postoje homoseksualci i da su to muškarci kojima se dopadaju drugi muškarci. Naučila sam i da to nije retkost. U međuvremenu sam naučila i da postoje žene kojima se dopadaju žene. Žene i muškarci kojima se dopadaju i žene i muškarci, kao i transrodne osobe… To, osnovno, vaspitanje sam stekla u kući

 Sa mnogima od njih sam počela i da se družim tokom života, jer ljude i dalje delim na dobre i loše i to je ono što, na kraju dana i jeste najvažnije. Nekada kasnije sam shvatila da je zajedničko ime za sve njih LGBT+

Od tada se pasivno bavim aktivizmom, jer nisam član nijedne organizacije, već se moj aktivizam svodi na društvene mreže i, što bi rekli, „od usta do usta“ varijantu. Verovali ili ne – nisam toliko neuspešna u tome 🙂

16-17 godina kasnije sam imala tu sreću da se „Prajd Info Centar“ u Beogradu doselio baš pored moje zgrade. Nisam morala da ostvarim sa njima apsolutno nikakav konktakt, jer to svakako ne piše ni u kakvom pravilniku, ali sam već podosta bila upoznata sa njihovom borbom, jer sam u to vreme već uveliko imala prijatelje koji su pripadnici LGBT+ zajednice, a i godinama unazad sam na tu temu razgovarala sa Bobnom Stojanovićem koji prilično poznat u borbi za LGBT+ prava. Boban je, upravo zbog sveg što mu se tokom te borbe dešavalo, uključujući i više puta napad na njega samog, kao i na stan u kome je živeo, zajedno sa svojim dečkom otišao u Kanadu, da tamo potraži bolju budućnost. O tome pričamo redovno i dan danas.

Boban je otišao, ali su došli neki novi klinci pametni, sposobni da nešto menjaju i što je najvažnije – ne plaše se i spremni su da se za „svoju stvar“ bore do kraja.

Zbog tih novih klinaca, mojih komšija, sam zavolela „Prajd“. Rasplačem se svaki put kada dožive neku nepravdu, a za ovih godinu i nešto dana sam, i sama bila svedok više njih. Rasplačem se, svaki put i kada izdejstvuju neku svoju malu pobedu, ili kada ih slušam sa kakvim entzijazmom prave planove, koliko ljubavi, vere, znanja, želje i kreativnosti ulažu u sve što rade.

U više navrata sam se rasplakala (dobro, shvatili ste, nije me teško rasplakati) i kada sam shvatila da su me prihvatili kao svoju, iako nisam pripadnik LGBT+ zajednice, ali nisam ja jedini primer toga. Ja sam sam neko kome je data mogućnost da o tome nešto i napiše.

Borba ovih ljudi je, zaista teška i, pre svega neverovatna. Ljudi koji preživljavaju golgotu, prvenstveno i uglavnom od strane porodice, od trenutka kada više ne žele da kriju ko su i šta su, batine, predrasude, izbacivanje iz kuće, ostavljanje bez mogućnosti za osnovna sredstva za život su samo neke od tih stvari, a imala sam priliku da se nagledam mnogo tokvih situacija. To je nešto što ne da ne bi smelo da se dešava, već bi protiv takvih ljudi trebalo da postoji zakon. Zakon koji će ih kazniti jer se tako ponašaju prema drugom ljudskom biću koje im ništa nije skrivilo.

Takvi ljudi tu osnovnu i prvu pomoć najčešće potraže i dobiju upravo u „Prajd info centru“. Od besplatne psihološke podrške, pa na dalje. Više puta sam bila prisutna kada su se organizovale i razne akcije.

Od njih sam naučila mnogo toga, a najvažnija lekcija koju su mi svojim radom i delom potvrdili jeste ta da je, u svemu tome, ljubav jedina ta koja je važna i da niko nema pravo da je uskrati bilo kome. Tolerancija i timski rad se podrazumevaju.

Za ovih godinu i nešto dana su mi potvrdili da se ljudi definitivno dele na dobre i loše. Loše uvek treba kazniti, a dobre… ovih drugih se #neodričem nikada i ni pod kojim okolnostima.

I zato sadašnji i budući roditelji,

molim vas vaspitavajte decu tako da budu svesna da je ljubav ljubav, da nju imaju pravo svi i da svi treba da imamo ista prava… da sklapamo brakove sa onima koje volimo,  da imamo decu i od njih napravimo dobre ljude. I zato… 15. septembra, dođite SVI na Trg Slavija, da zajedno i ponosno prošetamo ovim našim Beogradom koji pripada svi nama i da kažemo glasno DA za ljubav i naučimo ih da se nikada ne treba odreći

– ljubavi

– slobode

– jednakosti

– prava

– dostojanstva

– sebe

– tebe (ma ko bio)

Jer, na kraju, dela su jedina koja ostaju iza nas i uvek možete da birate da li će vaše ime  biti upisano u matičnu knjigu rođenih, tek onako, ili ćete, kao i svi velikani biti deo istorije, ili je čak i pisati.

I nemojte da vas strah zaustavi. On tome i služi, ali ga je lako oterati. Želite bolje društvo? Ovo je prilika da na njegovom boljitku i radite.

Vidimo se 15. septembra, na Slaviji. Ja ću ponosno prošetati sa svojim prijateljima i podržati ljubav!

Autor: Zina Al Sattaf

Zina je diplomirana producentkinja, PR, novinarka i aktivistkinja. Velika je borkinja protiv nepravde i zauvek borkinja za ljudska prava i ljubav. 

Share this post

Back to Press