Kako smo se upoznavali

Back to Press

Kako smo se upoznavali

Aleksandar me pritiska da što pre napišem tekst o tome kako smo se upoznavali devedesetih i dok mu odgovaram da će tekst biti gotov večeras, gledam ljude koji sede oko mene u avionu. Tek na kraju shvatam da u istom redu sa druge strane sede dve mlade devojke u svojim ranim dvadesetim. Drže jedna drugu za ruku, kao mnogi drugi hetero parovi u istom avionu. Obe u drugoj ruci imaju smartphone i počinjem da razmišljam kolika je verovatnoća da su se upoznale baš uz pomoć mobilnog telefona, interneta ili društvenih mreža. Pretpostavljam ogromna. Avion poleće, njih dve se bez ikakvog ustezanja poljube a ja mislim o tome kako smo se u Srbiji upoznavali tih godina kada su one rođene, početkom onoga što zovu „vesele 90-te“.

Prva opcija su naravno bile žurke. Naravno, za žurke u klubovima tokom 90-tih se nije odlučivao veliki broj ljudi, a pre 1994. godine (kada je homoseksualnost dekriminalizovana), više smo išli u klubove za koje smo znali da se gazde ili menadžeri gay friendly. „Soul Food“ i „Industrija“ su najpoznatije oaze slobode iz ovog perioda. „Visage“ kod Vukovog spomenika je bio prvi koji je od 1994. imao samo LGBT ekipu i gde je obezbeđenje na vratima „upozoravalo“ da su u pitanju „gej žurke“. „Promocija“ i „X“ su došli kasnije, ali je glavno obeležje bila činjenica da je svaki vlasnik kluba morao da ima „dobra leđa“ i odlično obezbeđenje. O sadržaju i muzici se nije vodilo previše računa, a nama je i to malo slobode puno značilo. O tome šta će se desiti kada iz kluba krenete kući ili ako u klub dođe policija, nije se puno razmišljalo. Druga verzija (naročito početkom 90-tih) su bile rođendanske žurke u nekom (iznajmljenom) klubu. Poželjno je bilo da vlasnicima objasnite kakva će ekipa doći, ali žurke su se pravile i bez ove napomene. „Ma, sine, nas dve smo stjuardese, nagledale smo se gejeva po celom svetu, pravi šta god hoćeš“, rekle su mi vlasnice C-kluba kada sam 1993. godine hteo da pravim žurku za svoj rođendan. Kada napravite ovu žurku, uglavnom se desi da pozovete 50, a dođe vam 100 ljudi. One su bile mnogo bolje za upoznavanje potencijalnog partnera/ke, jer smo verovali da ćemo lakše proveriti kakav je neko koga smo upoznali na „privatnoj žurci“, nego u klubu. Nije bilo Facebook-a ili Instagram-a koji bi nam dao spisak „zajedničkih prijatelja“ i malo više informacija o kandidatu ili kandidatkinji. Mobilnih telefona nije bilo, pa nam je neko dopisivanje i „čekanje na odgovor“ bilo nepoznato. Retki su imali privilegiju da mogu dati svoj fiksni telefon. Sve u svemu, izbor je bio sužen.  Treća vrsta su bile „žurke kod …“. U eri kada je još uvek postojalo „stanarsko pravo“, a komšije, policija i stanodavci moćniji nego danas, retko ko je hteo da pravi bilo šta gde bi došlo više od 10 osoba.  Naravno da smo svi jedva čekali ove žurke. Na njima su pucale duge veze i tu biste videli nekog sa kim ste imali jednokratni seks pre nekoliko meseci. Naravno, taj neko bi bio sa partnerom sa kojim je već tri godine u vezi i pravio bi se da vas ne poznaje.

Za gej i biseks muškarce je i tokom početka 90-tih bio aktuelan cruising kao i svakom drugom gradu u svetu. Prva opcija je bio neki WC (autobuska, železnička, Staklenac itd) i većina koja je koristila ovu opciju se uvek trudila da o tome ne priča. Na osnovu ovih iskustava, nastala je knjiga „Staklenac“ koja se i danas može naći u prodaji. Druga, nešto manje rizična i malo više prihvatljiva opcija u gej svetu su bili parkovi (Ušće i Karađorđev park).  Iako su se kleli da nikada nisu bili, svi bi otišli makar jednom iz radoznalosti – „Ma došao sam sa društvom da prošetam“ bilo je standardno opravdanje. Glavna „premija“ na ovakvim mestima je uvek bilo upoznavanje nekoga ko je neiskusan ili nov.

Međutim, za celu LGBT zajednicu, ali i za veliki deo heteroseksualnih osoba i parova koji su hteli „nešto više“, jedini izlaz u vremenu bez interneta i mobilnih telefona su bili tzv. lični oglasi. Tokom 80-tih, pravo mesto je bila zagrebačka „Erotika“, a kasnije „Erotski dodir“ (izdanje „Večernjih novosti“), i na kraju „Pan Erotika“ iz Novog Sada. Sistem je bio jednostavan, ali smo se svi plašili da li neko čita pisma i da li se nešto loše može desiti. Sve je počinjalo davanjem (prilično kratkog) oglasa u nekom od ovih časopisa, kako bi bio objavljen u narednom broju (jednom mesečno). To je nekada podrazumevalo i odlazak u poštu i plaćanje takvog oglasa, što baš i nije bilo previše „diskretno“. Oglas bi bio objavljen, a ispod njega bi stajala šifra. Naprimer: „Devojka (25) traži istomišljenicu iz okoline Beograda radi veze. Šifra: „Usamljena“. Oni koji su zainteresovani bi svoje pismo poslali na adresu časopisa sa naznakom na koju šifru se javljaju. Tih mesec dana, časopis bi prikupljao odgovore za vašu šifru i početkom narednog meseca bi vam sva pisma dostavili na adresu koju ste im dali. Za one koji su se plašili radoznalosti roditelja kada dobiju ovakvu pošiljku sa najmanje 20-tak pisama, mogućnost je bila Post Restante u pošti, dok su neki kupovali  poštanske sandučiće koje bi postavili u nekom ulazu zgrade koja se ne zaključava. Međutim, problemi su počinjali tek tada. Veliki broj onih koji su se javljali nije ostavljao nikakav kontakt, već je u pismu predlagao susret na nekom mestu u gradu u tačno određeni dan i vreme. Uz činjenicu da gotovo niko nije slao fotografiju, sve ovo je predstavljalo veliki rizik. Telefone (tada samo fiksne) su uglavnom ostavljali studenti koji su živeli u iznajmljenim stanovima i koji su ih menjali posle nekog vremena. Dejt sa bilo kim je tada bio zaista velika stvar.

Na kraju su stigli Internet i mobilni telefoni, ali je trebalo nekoliko godina da ove alatke postanu dostupne većem delu zajednice, kako bi poslužili za upoznavanje na način koji danas svi znamo.

Autor: Goran Miletić

“Svako društvo u kome je postignut napredak u poštovanju ljudskih prava LGBT+ osoba moralo je da prođe kroz dugotrajan i bolan proces povećanja vidljivosti ove zajednice. Srbija u tome nije nikakav izuzetak. Nasilje i diskriminacija neće prestati tako što ćutimo u četiri zida” .  

Share this post

Back to Press