Pola veka Stounvola – kako smo odlučili da postanemo ponosni?

Back to Press

Pola veka Stounvola – kako smo odlučili da postanemo ponosni?

LGBT+ osobe postoje od kad je sveta i veka. O tome najpre svedoče književnost i umetnost. Čak i teologija – budući da su istopolni odnosi opisani u više svetih knjiga gotovo svih većih svetskih religija današnjice. Neke svete knjige, poput Talmuda, svedoče o postojanju interseks ljudi i rodno varijantnih osoba.

Homoerotičnost antičke Helade, indijske hidžre, bardaš kod starih Maja, samurajska emotivna i seksualna privrženost starijih i iskusnijih samuraja prema novopečenim borcima, poznatija kao nanšoku… Otvorite pred sobom atlas sveta i žmureći dodirnite bilo koju tačku – koju god da ste zemlju tom prilikom zahvatili, zasigurno postoje spisi o LGBT+ osobama iz određenog perioda istorije.

To ni prekaljeni homofobi i transfobi neće nikad osporiti.

Ali, LGBT+ pokret je ipak dosta, dosta mlađi. Toliko mlad da mu nema čak ni sto godina, ako za rođenje LGBT+ pokreta uzmemo preteče, odnosno Društvo za ljudska prava Henrija Gerbera, prve gej organizacije osnovane 1924. godine u SAD. Nije zgoreg ovom prilikom pomenuti i Hiršfildov Institut za seksualna istraživanja iz 1919. godine, gde je urađena i prva operacija prilagođavanja pola, komunističko gej udruženje Društvo Matašina iz 1950. godine levičarskog aktiviste Harija Heja, ali i Ćerke Bilitis, prvo lezbejsko udruženje osnovano pet godina kasnije…

Međutim, ovo nije bio LGBT+ pokret u onom smislu kakvog ga poznajemo danas. Iako se istorijski značaj navedenih udruženja ne može osporiti, jedan niz događaja u neuglednoj njujorškoj birtiji će označiti prekretnicu u borbi za LGBT+ prava.

Pokušajmo da sažmemo u par rečenica događaje s kraja juna 1969. godine. Gej barovi su šezdesetih bili utočište LGBT+ osoba i maltene jedina sigurna zona gde mogu da budu ono što zapravo jesu. 1966. godine zabranjuje se točenje alkohola u gej barovima. Mnogi to ne poštuju, već kriju pod šankom buradi sa alkoholom ili ih odnose u posebnu prostoriju. Policijske racije su bile česte, ali su mnogi barovi, između ostalih i Stounvol, podmićivali službenike u policiji kako bi im javili ranije kada će policajci upasti, kako bi brže-bolje očistili „mesto zločina“.

  1. juna 1969. godine je izostala dojava u Stounvol birtiji. Preko dvesta ljudi se u tom trenutku zadesilo u baru. Muzika se ugasila, krenulo je hapšenje. Policajke su privodile trans žene i dreg kraljice, odvodile ih u WC da ih „provere“ i vide ima li osnova za kaznu – budući da je po tadašnjim njujorškim zakonima bilo zabranjeno nošenje kompletne odeće tzv. „suprotnog“ pola.

U trenutku kada su stavili lisice jednoj ženi i krenuli da je guraju ka marici – ona je prisutnima povikala – Zašto ne učinite nešto? Prisutni navode da je revolucija počela upravo tada.

Privedeni su se otrgli policiji, krenuli da se zaleću ka policijskim kolima i ljuljaju ih. Neki iz gomile su, revoltirani time što policija očito nije uzela danak ovog puta, gađali policajce novčićima i limenkama piva. Prvo veče policajci su bili opkoljeni i prilično istučeni, do te mere da je morala da interveniše njujorška žandarmerija, tzv. kontrola nemira.

U borbi su se posebno istakle dreg kraljice i trans žene. Silvija Rivera, jedna od pionirki modernog LGBT+ aktivizma, povela je masu koja je zapalila otpatke kako bi odbila policajce, dok je Marša Džonson bacila prvi kamen na šoferšajbnu policijskih kola, lomeći je u paramparčad. Druge večeri se okupilo hiljade ljudi. Nemiri su polako splasnuli, ali žar je ostao. Naredne godine je održana šetnja u znak sećanja na sve povređene, uhapšene i nepravedno pretučene. To je bila prva Parada ponosa. Stvorene su prve veće, i dan-danas najznačajnije LGBT+ organizacije – GLAAD, Gay Liberation Front (danas Human Rights Campaign), PFLAG…

Mnogi kažu – Stounvolske pobune predstavljaju rađanje LGBT+ pokreta. Bilo bi to zaista nepošteno prema Hariju Heju, Del Martin i Filis Lion, prema svim hrabrim aktivistima i aktivistkinjama pre šezdesetih.

Posle Stounvolskih pobuna LGBT+ pokret se zapravo autovao. Izašao iz magazina, barova, skučenih kancelarija i skrovišta napolje, van četiri zida. To su bile borbe koje su doprle do milione ljudi, ohrabrivši na hiljade drugih da se, u svakom mogućem smislu, autuju. Izađu, kažu koga vole, kažu da su ono što jesu, i da to ne žele da sakriju.

Tad smo zaista odlučili da postanemo ponosni. Ne jer su seksualna orijentacije i rodni identitet hvale vredni kao takvi, već ponosni jer smo odlučili da odbacimo viševekovni stid i stigmu koji su nas naterali, a i dalje teraju, unutar četiri zida, daleko van očiju javnosti.

Vratimo se za kraj Marši i Silviji. Vratimo se jer posebno treba istaći da su revoluciju i talas bunta povele dve trans žene, dreg performerke, kćerke latinoameričkih migranata, naterane na prostituciju od malih nogu usled užasnog siromaštva.

U vremenu kada novi talas ksenofobije i fašizma zapljuskuje čitav svet, a na koji nažalost ne ostaju imuni ni sami pripadnici LGBT+ zajednice, ne zaboravimo da su oni koji su bili na samoj društvenoj margini pokrenule, odnosno autovale LGBT+ pokret.

Autor: Stefan Šparavalo

Stefan je rođen i odrastao u Beogradu. Po struci je diplomirani politikolog, a više od pet godina se bavi odnosima s javnošću, marketingom i društvenim mrežama. Uživa takođe i u pisanju, za šta je u par navrata i nagrađen. Prvi korak u LGBT+ aktivizmu počinje sa Labrisovim treningom o političkom liderstvu LGBT+ osoba 2014. godine. Sada je deo ekipe Da se zna!, gde radi kao koordinator za medije i odnose sa javnošću.   

Share this post

Back to Press