Govor Predsednice Vlade Republike Srbije, Ane Brnabić
Beograd, 15.09.2017.

Uvaženi gosti iz inostranstva i zemlje,
Vaše ekselencije,
Dame i gospodo,
Dragi prijatelji,
Imam potrebu da, odmah na početku, naglasim da me je Vaš poziv da otvorim ovu Konferenciju o govoru mržnje i zločinima iz mržnje, učinio radosnom i počastvovanom. Ne zato što je reč o međunarodnom događaju kome prisustvuju potvrđeni eksperti iz ovih oblasti, i ne zato što je reč o događaju od izuzetne društvene i medijske važnosti, a ponajmanje zato što kao premijerka imam obavezu da podržim slične događaje.
Radujem se, i zato sam ovde, jer lično, iskreno verujem da razgovor, suočavanje i otvaranje najtežih pitanja predstavlja najbolji put ka prevazilaženju problema i na individualnom, i na društvenom planu.
Srbija je – mi smo kao zemlja, poslednjih decenija na više načina preživeli istoriju. Kad bolje razmislim uživo smo i kreirali i gledali istoriju. U tim procesima toliko smo toga zastrašujućeg učinili i izgovorili jedni drugima, istovremeno učinivši toliko toga sami sebi da imam utisak da sve to teško može da se smesti u jedan uobičajen ljudski životni vek.
Sagledavanje sebe i traženje novog, drugačijeg i boljeg puta neretko deluje kao pogled u ogledalo odakle vas gleda nepoznato lice. Ali rezultat tog suočavanja istovremeno je, verujem i, put ka otvorenom prihvatanju drugih, koji su drugačiji od nas, uz prihvatanje da razlike ne moraju voditi u sukob.
Kao predstavnica države ponosna sam što naša zemlja ima usvojene antidiskriminacione zakone i što izveštaji relevantnih međunarodnih tela i organizacija potvrđuju da se oblast ljudskih i manjinskih prava u Srbiji unapređuje. Nivo diskriminacije manjinskih grupa i pripadnika nacionalnih zajednica jeste u opadanju.
Ovo društvo imalo je snagu da napravi iskorak i od sredine koja se nije libila da pokaže fizičko nasilje nad neistomišljenicima napravi atmosferu koja nije preteća i ne ugrožava sve nas, koji ćemo u nedelju mirno prošetati ulicama Beograda. I sve to za manje od 15 godina.
Kada razmišljam o nama kao o pojedincima ili društvu u celini, često pomislim da svi zajedno dajemo preveliki značaj GLASNOJ MANJINI koja ni u jednom društvu ne preza od toga da svoj stav proklamuje kao jedini ispravan. Zato uvek imam potrebu da nas sve zajedno podsetim na činjenice koje kod mene, pre svega kao građanke, pa tek onda kao predsednice Vlade izazivaju ponos i iskreno divljenje prema ovom društvu i iskoracima koje smo napravili.
Uprkos ratovima koji su ostavili dubok trag, u Srbiji danas živi čak 26 etničkih ili nacionalnih manjina, što je više nego bilo gde drugo u Evropi, 55.000 dece obrazuje se na 15 jezika, u čak osam lokalnih samouprava u upotrebi je šest zvaničnih jezika. Nacionalne ili etničke manjine predstavlja čak 21 Savet nacionalnih manjina, a svi oni dobijaju podršku iz budžeta, što govori da Vlada radi na njihovoj integraciji u širu zajednicu. Dokaz za to je i činjenica da Republičkim Savetom Nacionalnih manjina predsedava Predsednik Vlade.
Ovo društvo je u poslednje tri godine položilo jedan novi test, koji se zove migrantska kriza. Kroz našu zemlju prošlo je više od milion ljudi iz ugroženih zemalja, a naši građani pokazali su veliko gostoprimstvo pružanjem pomoći ljudima u nevolji. Srbija nikada nije zatvarala granice ni podizala zidove na šta kao društvo u celini treba da budemo ponosni. Prošle godine je u saradnji sa Unicefom 200 učenika migranata pohađalo škole u Srbiji, a ove godine čak 645 pohađa škole na teritoriji 17 lokalnih samouprava gde se nalaze kolektivni centri.
Uvek volim da napomenem ove stvari, jer sam neprestano pod utiskom da nismo svesni koliko veliki i značajan put smo prešli kao društvo i iznova imam potrebu da to javno naglasim, jer jedan iskorak daje snagu da se načini drugi.
Sva ova postignuća, iako važna i velika, ipak ne mogu umanjiti značaj pokretanja dijaloga o toleranciji i poštovanju sagovornika sa kojima se ne slažemo u javnom govoru i delovanju. Ona ne smeju biti izgovor da tolerišemo govor mržnje samo zato što taj govor nije praćen fizičkim nasiljem. A moramo se isto tako setiti, da je govor mržnje pre samo par godina bio uvertira u fizičko nasilje.
Zajedno, takođe moramo da se podsetimo da predstavnici manjinskih grupa na vodećim javnim funkcijama predstavljaju retkost i u mnogo razvijenijim društvima. Ipak, društva se međusobno razlikuju ne po broju pripadnika manjina koji se nalaze na istaknutim funkcijama, već prema tome kako se društvo odnosi prema njima. Uprkos tome što smo na polju ljudskih prava napredovali, naše društvo u nekim segmentima i dalje pokazuje zbunjenost i nerazumevanje da različitost nije nedostatak, već naprotiv osnov za razvoj društva koje svima daje jednake šanse. Važno je da smognemo snage da pričamo o tome, jer nas ćutanje udaljava od društva kakvo želimo da postanemo, a to je društvo vladavine prava u kome je svaki pojedinac važan i gde je tolerancija prema drugima usvojen kodeks ponašanja.
Različitost i tolerancija ne smeju se svesti isključivo na prepoznavanje i uvažavanje pripadnika LGBT populacije, već i na druge manjinske grupe.
Retorička su, ali i suštinska pitanja – koliko je na primer Roma potencijalno i stvarno ugroženo onog trenutka kada prekorače prag svog doma, koliko njih ne prijavljuje nasilje, i to ne zbog policije, koju moram da pohvalim ovom prilikom, već zato što prijava podrazumeva i otkrivanje razloga, socijalnu izloženost. Moram da pomenem osobe sa invaliditetom koje često čak nemaju ni mogućnost prilaza državnim institucijama gde treba da obave neki posao. Setimo se žena i dece žrtava nasilja, osoba koje pate od teških i retkih bolesti…
Nikada ne smemo da zaboravimo glumca Dragana Maksimovića. Smrtno je stradao tu, u našem komšiluku, u centru grada, ne na nekoj periferiji, samo zbog procene ubica da ne zadovoljava njihove sopstvene kriterijume pripadanja određenoj etničkoj grupi.
Nije veliki korak od govora mržnje do zločina iz mržnje. U tome makar mi imamo iskustvo.
Ubeđena sam da mržnja ne može da se iskoreni samo kažnjavanjem, dobrim zakonima i njihovom striktnom primenom. Odgovor na ispoljavanje mržnje mora da je još nešto.
Razgovor, uvažavanje drugačijeg mišljenja, razumevanje kritike, strpljenje, otvorenost, suočavanje sa sobom, političari koji daju primer, profesori u školama koji uče decu toleranciji, mediji koji treba da imaju i edukativnu ulogu. Sve ovo, ali svakako i ne samo to, vidim kao put da popravimo odnos jednih prema drugima, u raznim oblastima.
Svi znamo da se stepen demokratičnosti jednog društva meri odnosom većine prema manjini. Kao pripadnica te manjine, imam pravo da kažem i da ja, i da mi, moramo imati strpljenja. Da ne budem pogrešno shvaćena, ne mislim na trpeljivost i na trpljenje brutalnosti, mislim na ljudsko strpljenje.
Koliko je za jednu porodicu, bez obzira na to gde na planeti živi, problematično, kada se suoči sa orijentacijom nekog svog člana koja odudara od porodične tradicije, jednako je i za društvo u celini traumatično menjanje ukorenjenih stereotipa i stavova. Srbija nije izuzetak u tome, a mislim da smo, poslednjih godina, uz veliki napor koji smo uložili u prihvatanju različitosti dosta napredovali.
Oblast ljudskih i manjinskih prava tema je koja se nikada ne završava, koja nema kraja. Nivo tih prava, koja su neupitna, nije zaključen ni u najdemokratskijim i najtolerantnijim društvima, jer moderno doba stalno postavlja nove izazove. U ljudskoj je prirodi, u našoj je suštini, potreba za neprekidnim osvajanjem što većeg prostora slobode. Zato je, između ostalog, osvajanje slobode jedna od najtežih, najkompleksnijih i najuzbudljivijih tema u različitim društvenim, naučnim i umetničkim oblastima.
Kao građanka želim da živim u društvu, u kome je Parada ponosa vest na nivou informacije, koja se odnosi na zatvaranje ulica za saobraćaj. Da taj događaj bude značajan onima koji ga organizuju i građanima i građankama koji u njemu žele da učestvuju, bez višemesečnih tenzija pre i posle njega.
Kao premijerka imam obavezu i dužnost da kažem da ova država i njene institucije odlučno stoje iza svojih građana i građanki jednako štiteći njihova prava – bez obzira – da li pripadaju većini ili su po rođenju, orijentaciji ili ličnom odlukom pripadnici neke od manjinskih grupa.
To je moja poruka.
Dozvolite mi sada da iznesem nekoliko ličnih rečenica.
Mnogi me kritikuju. I ja sa tim nemam nikakav problem, jer obavljam javnu funkciju koja je podložna sudu javnosti. Ono što mi smeta jeste neutemeljena kritika koja se zasniva na površnim ocenama. Ne znam da li je besmislenije kada se čuje da zbog drugačije seksualne orijentacije nisam dostojna da vodim Vladu ili da sam postavljena da vodim Vladu upravo i samo zbog toga.
Dragi prijatelji,
još jednom hvala na ukazanoj časti da govorim ovde pred vama. Neka ova konferencija bude dodatni podsticaj našem društvu da načini još jedan iskorak. Posle nesumnjivog opadanja broja fizičkih napada na osobe koje se razlikuju od većine, jednako je važno da prestanemo da se povređujemo rečima. Ma koliko ŠAMAR može proizvesti bola težina reči često je daleko bolnija. Zato neka ova konferencija doprinese međusobnom razumevanju i uvažavanju, slobodi da se ispoljimo kao ličnosti bez straha od ličnog kajanja i društvene osude.
Želim vam uspešnu konferenciju i proglašavam je otvorenom.